Сваком кажем доб`дан...

Ја сам Италијан са уредно пријављеним местом боравка у Великој Британији. То јасно стоји у свим мојим документима, али не и у мојим генима. Италијан сам постао пре непуних годину дана. Од тада када год кренем на спавање ја у мислима отворим фијоку која се налази на једва педаљ од мојих табана (наравно када сам испружен на кревету) и помилујем мој гланц нови електронски пасош. Некада то чиним и у будном стању: отворим фијоку комоде, извадим пасош, отворим га на пар места само да се уверим да је све у реду и помислим: добро је да си ту...Тај пасош једина је паметна ствар коју сам стекао у последњих 15 година. 

Или би можда боље било да сам причу почео априла 1991. када сам дипломирао на једном од Београдских факултета и практично запечатио судбину и сваку наду да ћу постати било шта у животу. Ничија кривица. Да ми је то пошло за руком коју годиницу раније или касније, ствари би се можда другачије одвијале. Можда сам себе неоправдано сматрао човеком рођеним у погрешном међувремену. Да не би било забуне, термин "погрешно међувреме" значио би: оно што се осећа у грлу између два штуцања. Нека врста опнене напетости. То је зато јер су ми фине ствари одувек измицале за нокат, а оне погрешне се пречиле на путу као најприроднија ствар. Довољно да кажем да сам био прва генерација "усмереног образовања", а то је неумитно довело до тога да се нађем и у чувеној колони која се у септембру 1991. кретала кроз Београд према коначном обрачуну...

Или би ипак боље било да почнем од првих дана априла 1992. када сам по савету родитеља и без икаквог пртљага кренуо за Италију и тамо се настанио, како већ рекох, за наредних 15 година. Никада нећу заборавити израз лица мога пријатеља који ме је дочекао на станици. Објашњавам му како се у ствари озбиљно спремам да одем за Енглеску. Али, тек што си стигао у Италију?!

Италија је прави бирократски немесис за сваког поштеног емигранта. Односно, то је несумњиво била почетком ′90. Компликована и провучена кроз безброј папира. У исто време може све и не може ништа. Земља шалтера по којима би и Србија и Југославија могле да јој позавиде...»Италиан стајл»!? Ако је стил ношење наочара за сунце по мрклом мраку, али тако да служе и као "раиф" у жестоко умашћеној таласастој коси...онда ја ту немам заиста шта да тражим с обзиром да сам одавно оћелавио, а поврх свега, редовно бријем главу.

Почетком 2004. немам више стрпљења да сачекам да ми се одобри држављанство, него подносим први захтев за шестомесечну британску визу. Иако већ 12 година живим и радим у ЕУ траже да поднесем гомилу докумената и гаранција. После низа покушаја, у децембру 2006. полажем заклетву; средином јануара ове године (док ово пишем још увек је 2007.) мој гланц нови електронски пасош је спреман... Почетком априла на граничном прелазу на аеродрому "Станстед" полицајцу показујем моју гланц нову личну карту. Мој гланц нови електронски пасош закопан је негде дубоко у ранцу. Коме би уопште пало на памет да тражи пасош? Униформисано лице три пута куцне у компјутер, враћа ми личну и каже: Хвала лепо!

Овде постојим у последњих 8 месеци. Живим на потезу између Лондона и Брајтона. По занимању сам пица-мајстор. Хоби ми је да на трећем спрату "Бордерсове" књижаре на Оксфорд стриту уз шољицу кафе, колач и добру књигу....заподевам разговоре са средовечним привлачним госпођама на паузи за ручак. То је зато што сам и ја средовечан. Да сам нешто млађи чинио бих исту ствар, из два разлога. Прво, зато што сам читавог живота био очаран зрелим женама, а друго зато што налазим да су средовечне привлачне госпође на ланч брејку далеко интересантније од, рецимо, студенткиња или панкерки. Оне увек савршено знају шта хоће.

Не знам којим именом бих могао да назовем то што се успоставило између Лондона и мене. Слободне дане проводим баш ту, у Лондону. Долазим изјутра, враћам се увече. Понеки пут преспавам. Овај град чини да ми се на прсима отворе мала врата (перцепције?!) и да се осећам као неко ко је успео да дотакне бар делић сопствених снова. Истина требало ми је времена, али можда баш због тога, осећај је снажнији. Волим петак и суботу увече и ноћ, девојке и даме загрејане пићем и забавом просто се сударају и падају у наручје случајних пролазника. То није карактеристично само за престоницу. Ја ретко залазим у пабове јер ми се не допада да време и новац трошим на пиво. Чини се да се новац овде лакше топи него било где другде у свету. Ја сам случајни пролазник, ја сам онај у пролазу...  

Иако очаран Лондоном, још увек живим у омањем провинцијском граду. Не могу да казем "градићу" јер по мојој логици деминутатив не иде уз 50.000 становника који овде обитавају. За британске услове ово ипак био би "small town". Јос нисам срео некога ван ове зоне, а да је чуо за Horsham, Crawley, Horley, Haywards Heath...зона аеродрома Гетвик. Тренутно зивим у Хоршаму, а пре тога, прва три месеца зивео сам у Кролију и радио на аеродрому. Кроли није посебно лепо место, подизан је строго за потребе аеродрома, и то не претерано плански. Данас у њему живи чини се, преко 50% странаца, махом Португалаца и Пољака, да не набрајам све остале. Обавезно је напоменути да су Пољаци у последње 2 године стигли у импозантном броју од отприлике преко једног милиона. Звучи невероватно, али ускоро ће их бити више  него Турака у Немачкој.

Исти је случај и са Хоршамом. Само с том разликом што је Хоршам сајно уређен и чист, прави рај средње више класе. Овде ћете наћи фину вену готово медитерански тамнопутих дама са германски плавим очима. Некретнине су као "ален камен" а новац није дефицитаран. Последњих 6 месеци радим у једном веома фином италијанском ресторану, који је само један од четири италијанска  ресторана на у самом срцу града. Клима је овде (то тврдим са пуном одговорношћу) фантастична. Ево, крај је децембра а жива у термометру тешко да пада испод 10?степени. Људи носе пролећне мантиле, а девојке 365 дана у години могу да носе мини сукње. Не сећам се када је последњи пут падала киша, а сунчано време је свакодневна појава. Никада није зима, и никада врућина.

И што је најважније, људи говоре добар дан једни другима и ако се не познају. Ако пролазите улицом изјутра или недељом у лења поподнева, будите сигурни да ће већина пролазника (поготову када је у питању слабији пол) рећи...добар дан. Послушни мужеви који испред кућа изјутра лагано конзумирају своју прву јутарњу цигарету, рећице вам...исто. Сећам се сцене из филма «Дим» у којој Оги кога игра Харви Кајтел објашњава купцу у својој продавници дувана: «Цигарете данас, секс сутра, а за коју годиницу забраниће нам и да се осмехујемо пролазницима...Овде би такве забране имале погубан карактер на менталитет. Јер за неко дивно чудо у Енглеској још увек влада добри дух који је некада у Србији владао само у најчаснијим аграрним срединама, као израз перфектне усклађености: доброг расположења, физичког здравља и поштења.

У једном од последњих телефонских разговора отац ми је поставио питање: Како то сине толике године у Италији и чоколада ти била горка, а овде ...и г...о ти слатко?