Танано позоришно плетиво

Глумац Ненад Јездић после дуже паузе поново игра у позоришту.

У представи „Мачка на усијаном лименом крову” Тенесија Вилијамса, која ће у режији Иване Вујић премијерно бити изведена у четвртак увече на сцени земунског „Мадленијанума”, тумачи лик несташног бонвивана Брика. „Мачка на усијаном лименом крову” је драма о породичној, љубавној сплетки, суштинском неразумевању потребе човека у породици да се бави истином и да је, по сваку цену, тражи од својих најближих.

– Нисам ни одлазио из позоришта. Само сам редуцирао оно што су биле моје обавезе у позоришту. Више сам радио на телевизији. Позориште се данас бави утопијама, служи за политичку трибину. Причам о свом позоришту, Атељеу 212. Нисам део тога, не разумем да се неко бави револуцијом у позоришту, не разумем да неко организује политичку трибину у театру. То су недопустиве ствари. Позориште мора да буде лишено сваке политике, сваког субјективног осећања. Театар никада не сме да буде интимна прича једне групе, да не кажем једног човека. Елементарна радња позоришта подразумева различитости у карактеру, изразу, мишљењу. Е, то је квалитетно позориште. Ја изводим глумачке задатке и ништа више од тога. Неку своју срећу и своја задовољства тражим у другим стварима – каже Јездић и додаје:

– Ово је леп посао, Брик је лик који ме инспирише, који ми враћа наду да могу да направим нешто добро, другачије. Постоји извесна контроверза у вези с текстом „Мачка на усијаном лименом крову”, јер се сумња на хомосексуалност главног јунака. На нешто што се у оно време подразумевало и квалификовало као настраност. Током рада на пробама сложили смо се да не желимо да се бавимо том причом, већ да причамо о људској чежњи, о људској потреби да будеш вољен и да волиш. О потреби да се без лажи, увијања успоставља комуникација са светом који нас окружује. Писац који је и сам, заправо, био хомосексуалац бави се узвишеним осећањима која људе у немогућности испуњења љубављу наводе на то што неки данас зову поремећајем, а други називају различитошћу. Мислим да свако суштинско зближавање два човека јесте у потреби за љубављу и нежношћу, у томе да те неко прихвати, да те неко слуша и мисли о томе шта ти осећаш. Ја сам се одлучио да причам о универзалним аспектима, а не као пуританац, нити као човек који се бави моралом – каже познати глумац.

Иако се за оригиналног и непредвидивог Ненада Јездића може рећи да је тек загазио у средње глумачке године, иза њега је богата каријера у којој је уписао како позоришне, тако и филмске и телевизијске улоге. У матичном Атељеу 212 остварио је прави спектар карактерних јунака у представама „Љубинко и Десанка”, „Турнеја”, „Марија Стјуарт”, „Филумена Мартурано”, „Леда”, „Дивљи мед”... Прву филмску улогу остварио је у филму „Кажи зашто ме остави”, потврдио се у остварењима „Кордон”, „Три палме за две битанге и рибицу”, „Лајање на звезде”, „Нож” и другим. Популарност је потврдио и телевизијским серијама „Породично благо”, „Неки нови клинци”, „Стижу долари”, као и ликом Гојка Марића у делу „Рањени орао” – најпре у истоименој представи Атељеа 212, а недавно и у телевизијској серији која је имала рекордну гледаност.

Са Јездићем смо разговарали непосредно после исцрпљујуће пробе „Мачке на усијаном лименом крову” у „Мадленијануму”. И док смо га само неколико минута раније посматрали на сцени како са штаком у руци жустро полемише са својим партнером Миодрагом Кривокапићем, нисмо могли ни да претпоставимо са коликом смиреношћу је спреман да анализира поверени задатак.

– То је такав посао. И ако неко мисли да је проба место и простор где се људи скупљају да причају вицеве, то је грешка. Пробе јесу тешке, тешко падају, али је у питању танани рад, фино плетиво. Тело показује једно, срце друго, разум треће, е то су те фине нијансе. Истражујемо деликатност породичних односа, и то да ли је лаж можда најпостојанија међу блискима и најближима. Људи лажу, превртљиви су, имају своје интимне, мале интересе;  и за те циљеве, до којих се долази малверзацијама и сплеткама, не постоји ништа узвишеније, ништа чистије… Поверење међу пријатељима је категорија која изумире, тога има све мање, и то је оно што овај комад издиже изнад приземног читања и тумачења, односно питања да ли је Брик хомосексуалац. Све људе разумем у њиховој потреби да буду вољени, и не правим разлику у тим осећањима која неко манифестује на различите начине – закључује Јездић.