Трагање између Темзе и Ђетиње

Ужице – Кад се име Виде Ненадић укуца на интернет претраживачу, добија се низ података: рођена у Ужицу пре 45 година, дипломирала на Пољопривредном факултету у Београду 1988, за свој први, лане објављени роман „Зоолошки врт звани Лондон“, у конкуренцији 137 писаца, добила престижну „Деретину“ награду, живи и ради у Лондону...

Успешан животни пут, закључак је који се сам намеће. У ствари, живот Виде Ненадић су стална паковања кофера, трагања за смислом, егзистенцијом и прихватањем, између Лондона и Ужица, Хајд парка и Великог парка, Темзе и Ђетиње, у непрестаној борби да и тамо и овде не буде странац.

– У Лондону рецесија, овде транзиција, како до егзистенције – пита се ауторка аутобиографског романа у коме је описала своја лондонска искуства, натопљена носталгијом за завичајем, а уз чију је снагу и аутентичност стекла и наклоност овдашње књижевне критике.

Вида је рођена на Забучју, изнад ужичког Великог парка, у породици вредних земљорадника. Мада је као ђак пешак сваки дан до школе и назад прелазила десет километара, била је најбољи ученик и у основној и у средњој школи. Успешно је, као стипендиста Титовог фонда, завршила факултет, стекла звање инжењера воћарства. Али том струком се никада није бавила.

– У Лондону сам се обрела 1990. и остала много дуже него што сам планирала, пуних 14 година. Тамо сам радила разне послове: била и неговатељица деце, и преводилац са српског на енглески језик, будући да сам стекла преводилачки сертификат на Институту за лингвисте, била сам и ортопедски техничар, на крају, истраживач у маркетингу телекомуникација, и у том послу сам коначно нашла себе. Ипак, рецесија је још 2004. почела да потреса Запад, па је последњих пет година у Лондону углавном једино могуће наћи неки привремени, неизвестан посао. У једној сезони, радила сам и на Кипру – каже за наш лист Вида Ненадић, која се 2006. вратила у завичај.

– Надала сам се запослењу, у струци или ван ње, свуда покушавала, али све је остало само на обећањима. Неки су, објашњавајући што ме нису ангажовали као преводиоца, ишли дотле да су ми рекли да мој преводилачки сертификат важи само за државе ЕУ, али не и за Србију. Овде је, изгледа, Тржиште рада моја судбина – истиче Вида.

Али, немогућност да се оствари у радном ангажману Види је отворила ново поље интересовања и потврђивања: прошле и претпрошле године, о свом трошку, објавила је две књиге поезије: „Прашина од заборава“ и „У измаглици сећања“. Ових дана треба да јој из штампе изађе нова збирка песама, под насловом „Копча“. Пише и сатиру, преводи. Али од писања нема зараде.

– Опет се спремам за Лондон. Заправо, стално сам одавде тамо, отуда овамо. Кад завичај неодољиво мами, ето ме опет крај Ђетиње. И тако укруг, у бекству од осећања да сам и тамо и овде странац – каже на крају наша саговорница.