Где је нестао Холбрук?

Од нашег сталног дописника

Вашингтон, 22. октобра – Америчка дипломатија је као свој велики успех прославила пристанак авганистанског председника Хамида Карзаија да прихвати ревидиране резултате августовских избора и у другом кругу изађе на црту свог главном ривалу Абудули Абдули, што би требало да смири тамошњи постизборни стрес створен оптужбама о великим манипулацијама са гласачким листићима и изборним кутијама. Овакав расплет у исто време припрема и терен за расплет Обамине хамлетовске дилеме о томе како наставити америчко ангажовање у рату против талибана: са више силе или са више убеђивања.

Честитке за то што су, после дугих и мукотрпних преговора, Карзаија ипак наговорили да прихвати како његова победа у првом кругу није чиста и да је поновни излазак пред бираче и за његово добро и за добро Авганистана, примили су пре свега Џон Кери, сенатор из Масачусетса и бивши председнички кандидат, сада председник Спољнополитичког комитета Сената, и амбасадор у Кабулу Карл Ејкерман. Али свима је овде пало у очи да ових, за приоритет америчке спољне политике кључних дана, на видику нигде није било Ричарда Холбрука, главног америчког дипломате за тај регион, специјалног Обаминог изасланика за Авганистан и Пакистан.

То је, наравно, подстакло многобројне спекулације о новом односу снага и утицаја у Обамином окружењу, с обзиром на то да је Холбрук личност из старе гарде, један од неколико истакнутих функционера Клинтонове ере, кога је у прве редове америчке дипломатије вратила нова шефица Стејт департмента, прва дама Хилари Клинтон.

Званично објашњење је да је 68-годишњи ветеран, коме се приписује да је један од најзаслужнијих за Дејтонске споразуме и који је постао познат по тактици „завртања руку” приликом својевремено честих сусрета са Слободаном Милошевићем, „био неопходнији у Вашингтону”, где се већ из недеље у недељу већа о новој авганистанској стратегији.

Незванично, у оптицају је тумачење да му је управо из Беле куће поручено да мало „олади”, док су други сређивали авганистански послеизборни хаос. Тај процес је, предочава се у анализи сајта „Форин полиси”, био веома деликатан, па због тога није било пожељно да Холбрук буде „у првој линији”, упркос томе што га је, кад му је пре девет месеци додељивао нови посао, Обама похвалио као „једног од најталентованијих дипломата своје генерације”.

Али изгледа да је главни Холбруков таленат – да открије неку слабост противника, па да га потом притиска док не испослује оно што му треба (што је својевремено постигао са Милошевићем), несврсисходан за Карзаија, па рекло би се и неадекватна формула за регион који је његова нова надлежност, јер са Холбруком, како се износи, нерадо разговарају у Индији, није баш пожељан као саговорник ни у Пакистану, а поготово не у Авганистану.

Одмах после авганистанских избора емитоване су вести о његовој великој свађи са авганистанским председником, коме је изгледа у лице сручио тешке оптужбе да је организовао изборну превару.

Карзаи је Паштун, припадник највећег авганистанског племена које традиционално даје владаре у Кабулу. Паштуни су иначе познати као тврдоглаво поносни, па је Карзаи вербални напад на себе изгледа протумачио као намеру Американаца да га се реше, због чега се окренуо својој бази, потраживши савезнике у утицајним вођама племенских кланова, који нису баш по вољи Американцима. С обзиром на то да је његов главни противник из етничке групе Таџика, а да су и талибани такође одметнути Паштуни, свргавање Карзаија би Америци закомпликовало ионако тешку ситуацију у Авганистану.

У таквим околностима процењено је да нема места за Холбрукову „булдожер дипломатију”, па је прибегнуто другачијим средствима. Карзаију је указана пажња тако што је за саговорника добио угледног конгресмена. Ублажена је и првобитна оцена о масовној крађи гласова, па је поништено тек толико да Карзаи буде само мало испод црте од 50 одсто, што му оставља улогу фаворита у другом кругу.

Обама сад може мирније да се врати одмеравању нове стратегије, а Холбруку, индивидуалисти који се по свој прилици не уклапа најбоље у тимском раду склон Обамин тим, не преостаје ништа друго него да вида ране нанете његовом престижу и констатује како је ипак било све лакше на Балкану. Ако му је за утеху, у првим редовима на авганистанског дипломатском фронту није ни његова шефица Хилари Клинтон.