Изненађујућа лакоћа

У Београду, већ трећи дан, одмичу преговори са мисијом ММФ-а о другој и трећој ревизији нашег стендбај аранжмана с том финансијском институцијом, вредног око три милијарде евра. Судећи по извештајима медија, сведоци смо изненађујуће лакоће с којом мисија прихвата наше предлоге и намере да смањимо јавну потрошњу. Дежурна сумњала рекла би да ту, ипак, нешто „не штима”. ММФ никада, поготово када смо ми у питању, није био тако попустљив. Откуд таква помирљивост?

И нама, а нарочито ММФ-у, јасно је да се договор мора постићи. Не само зато што је дојучерашњи светски финансијски „жандарм” олабавио критеријуме испуњења споразума, па не инсистира на ригидним мерама економске политике, већ и из простог разлога што ми без помоћи тог „жиранта” не можемо да се искобељамо из кризе коју су изазвале светска рецесија, али и наша вишегодишња привредна нестабилност.

Да ли ће ММФ аминовати 128 или 132 милијарде динара консолидованог буџетског дефицита, који процентни поен више или мање од већ преоптерећеног БДП-а за идућу годину, у овом часу није од већег значаја. Ми без ММФ-а и његове „гаранције” не можемо. Одступнице, дакле, немамо ни ми али ни ММФ. Ми смо по проценту буџетског дефицита, али и висини позајмице коју од њега очекујемо само мрвица у односу на неке оближње земље – Румунију, Мађарску или Украјину. С те стране можемо бити мирни за ову и идућу годину, али има нешто што у тако широм отвореном преговарачком простору треба хитно урадити.

Уместо шићарџијског ценкања око половине процентног поена буџетског дефицита Србија, односно њен преговарачки тим мора уз помоћ ММФ-а да постави најбоље могуће темеље будуће економске политике. Не само за преживљавајућу 2010, већ и за године које следе после истека аранжмана са том финансијском институцијом. Другим речима, потребно нам је сагледавање оптималних развојних стаза на средњи и дужи рок.

Њихов смер не треба да нам црта ММФ. Знамо ми и више и боље од вашингтонских банкара где смо се заглибили – од прекомерне јавне потрошње, великог задуживања по свету, слабог извоза, високог увоза, прекомерног буџетског и платнобилансног рачуна, замирања инвестиција, деиндустријализације… Речју, ми из светске кризе, чији се крај већ наслућује, не излазимо чак ни са идејом шта би то могло сутра да нас повуче из вишедеценијског таворења.

Неко ће рећи да просечна 5,4 процента раста БДП-а од 2001. до прошле године није резултат за потцењивање. Нека је и тако, али та стопа је далеко од онога што наше комшије, новостворене државе праве.

Новостворени национални колач морамо да правимо од индустрије, пољопривреде и грађевинарства, а не од финансијских услуга и мобилне телефоније. Њих не можемо никоме да извеземо. Удео разменљивих добара у БДП-у Србије опао је са 37,6 у 2001. на 24,6 одсто у 2007.

Ко буде разумео овај податак биће му лакше да упери прстом куда Србија и њена привреда треба да крену наредних неколико година.