Iznenađujuća lakoća

U Beogradu, već treći dan, odmiču pregovori sa misijom MMF-a o drugoj i trećoj reviziji našeg stendbaj aranžmana s tom finansijskom institucijom, vrednog oko tri milijarde evra. Sudeći po izveštajima medija, svedoci smo iznenađujuće lakoće s kojom misija prihvata naše predloge i namere da smanjimo javnu potrošnju. Dežurna sumnjala rekla bi da tu, ipak, nešto „ne štima”. MMF nikada, pogotovo kada smo mi u pitanju, nije bio tako popustljiv. Otkud takva pomirljivost?

I nama, a naročito MMF-u, jasno je da se dogovor mora postići. Ne samo zato što je dojučerašnji svetski finansijski „žandarm” olabavio kriterijume ispunjenja sporazuma, pa ne insistira na rigidnim merama ekonomske politike, već i iz prostog razloga što mi bez pomoći tog „žiranta” ne možemo da se iskobeljamo iz krize koju su izazvale svetska recesija, ali i naša višegodišnja privredna nestabilnost.

Da li će MMF aminovati 128 ili 132 milijarde dinara konsolidovanog budžetskog deficita, koji procentni poen više ili manje od već preopterećenog BDP-a za iduću godinu, u ovom času nije od većeg značaja. Mi bez MMF-a i njegove „garancije” ne možemo. Odstupnice, dakle, nemamo ni mi ali ni MMF. Mi smo po procentu budžetskog deficita, ali i visini pozajmice koju od njega očekujemo samo mrvica u odnosu na neke obližnje zemlje – Rumuniju, Mađarsku ili Ukrajinu. S te strane možemo biti mirni za ovu i iduću godinu, ali ima nešto što u tako širom otvorenom pregovaračkom prostoru treba hitno uraditi.

Umesto šićardžijskog cenkanja oko polovine procentnog poena budžetskog deficita Srbija, odnosno njen pregovarački tim mora uz pomoć MMF-a da postavi najbolje moguće temelje buduće ekonomske politike. Ne samo za preživljavajuću 2010, već i za godine koje slede posle isteka aranžmana sa tom finansijskom institucijom. Drugim rečima, potrebno nam je sagledavanje optimalnih razvojnih staza na srednji i duži rok.

Njihov smer ne treba da nam crta MMF. Znamo mi i više i bolje od vašingtonskih bankara gde smo se zaglibili – od prekomerne javne potrošnje, velikog zaduživanja po svetu, slabog izvoza, visokog uvoza, prekomernog budžetskog i platnobilansnog računa, zamiranja investicija, deindustrijalizacije… Rečju, mi iz svetske krize, čiji se kraj već naslućuje, ne izlazimo čak ni sa idejom šta bi to moglo sutra da nas povuče iz višedecenijskog tavorenja.

Neko će reći da prosečna 5,4 procenta rasta BDP-a od 2001. do prošle godine nije rezultat za potcenjivanje. Neka je i tako, ali ta stopa je daleko od onoga što naše komšije, novostvorene države prave.

Novostvoreni nacionalni kolač moramo da pravimo od industrije, poljoprivrede i građevinarstva, a ne od finansijskih usluga i mobilne telefonije. Njih ne možemo nikome da izvezemo. Udeo razmenljivih dobara u BDP-u Srbije opao je sa 37,6 u 2001. na 24,6 odsto u 2007.

Ko bude razumeo ovaj podatak biće mu lakše da uperi prstom kuda Srbija i njena privreda treba da krenu narednih nekoliko godina.