Лоптом у Зид

Да ли си заинтересован за режију Бетовенове опере Фиделио у Флорентин опери? Можеш да креираш и сценографију и костиме – писало је у мејлу мог агента 2005. године.

Волим Бетовена и волим оперску кућу из Милвокија (САД) у којој сам често радо виђен гост. Ипак, истовремено сам био свестан да ћу се наћи пред питањем – како такву оперу приказати данас. Са тим једноставним питањем суочавам се у раду скоро четири деценије пазећи да не ступим у просторе површности. У око 160 представа различито сам трасирао специфичне путање између Сциле шарлатанског модернизма и Харибде некреативног конзервативизма, али ме интуиција никада није изневерила. Па, зашто ми се сада са Фиделиом не иде ни у Севиљу, ни 200 година уназад? Не би ли пут тамо и тада био заправо изневеравање Бетовена чијој свевремној музици ваља подастрти емотивно снажну причу. У противном, публика остаје ускраћена за поистовећивање са јунацима опере и саосећа са њима онолико колико возач који на аутопуту користи снажан мотор од неколико стотина коњских снага може да саосећа са жртвама „саобраћајног удеса” у којем се кочија двопрег преврнула у јарак.

Зато се одлучујем за нужну и делотворну промену историјских одредница либрета јер у овој опери нема ни трачка андалузијске месечине, нити кориде под севиљским сунцем, а храбри супружници – протагонисти проносе своју љубав и оданост кроз сва искушења, како им је Бетовенова музика наменила, негде где је једина ноћ мрак тираније, а једино сунце је чежња заточеника и блесак слободе.

Осврћем се на хајвеју данашњице бирајући у коју ћу од последњих деценија и у који крај света повести Фиделија.

Како овај наш свет ни после 200 година није постао ништа бољи, много је диљем њега и одговарајућих периода и места где су тирански режими, попут оног којем у опери служе Пизаро, Роко, Хакино и Марселина, прогонили неистомишљенике и бесправно их тамничили, остављајући њихове ближње да у неизвесности пате или очајнички трагају за њима и њиховим спасењем. Избор је, нажалост, заиста велики!

Потрагу окончавам помало субјективно. Мој избор су они режими који су потпуно организовани, институционализовани и чак међународно прихваћени, уједињени у комунистички војни пакт најдуже (током више деценија) и над највећим бројем људи (реч је о неколико стотина милиона) вршили репресију, каткад сурову и крваву, каткад перфидну и притајену, зависно већ од односа политичких снага унутар и изван гвоздене завесе. Устоличени уз много жртава и буке, демонтирани су углавном споро и мучно (на срећу уз мали број жртава), па би тешко било одредити некакав симболички тренутак њиховог краја да њихову гвоздену завесу према остатку света није оличавао Берлински зид. Зато Фиделија враћам у композиторову постојбину или, прецизније, у један њен део – у ДДР. Страдања главног лика (Флорестан) смештам у берлинска мучилишта Штазија (државна безбедност ДДР-а, најефикаснија и најрепресивнија обавештајна и тајна полицијска агенција на свету), а све се збива у предвечерје рушења зида. Трагична судбина сустиже Флорестана као противника режима који се тој тиранији опире прилично модерним и моћним средством – новинском фотографијом. Дакле, на сцени је зид који се покреће, заробљава, спутава... На површинама тог зида, уместо графита, смењују се пажљиво одабране пројекције документарних фотографија стражара на Берлинском зиду, као и фотографија многих грађанских демонстрација против тоталитарних режима – Пољска, Грузија, Румунија, Београд, Берлин...

И, када сам измаштаној причи о новинару фоторепортеру почео да дајем конкретније обрисе, водећи рачуна о потпуности аналогија и веродостојности детаља – доживео сам велико изненађење. Лутајући Интернетом у потрази за новим подацима наишао сам на биографију господина Ханса Јоахима Хелвига Вилсона који је као новинар и фоторепортер радио за једну британску новинску агенцију у Западном Берлину. Штази га је киднаповао и ухапсио док је био на новинарском задатку у Источном Берлину. Тако се потпуно неочекивано мој измишљени лик претворио у реалну особу, те је самим тим и мој редитељско-сценографски приступ осавремењену романтичарску оперу претворио у документарну.

Као потврду исправности таквог осавремењавања и, хајде да се хвалим, квалитета реализације те идеје, дошао је нови позив. „Био сам дубоко потресен, а сузе радоснице текле су ми низ лице на завршетку представе у Милвокију”, рекао ми је генерални директор Ванкуверске опере из Канаде уз позив да и у тој оперској кући поставим 2008. године ову своју верзију. После изузетно успешне премијере у Ванкуверу, док смо раздрагани примали честитке од многих гледалаца, пришла ми је једна средовечна госпођа и очију пуних суза рекла: „Ја сам Немица. Живела сам у Источном Берлину док нисам успела да побегнем. Хвала вам што сте овековечили све наше Флорестане.”   

Тако емотивним реакцијама знатно је допринео и сам крај опере. Ту су се Бетовенова музика и сценско збивање потпуно сјединили у најтананијем осећају слободољубивости. У тренутку када Флорестан и Леонора излазе из подземних тамница музика престаје. У потпуној тишини појављује се испред Берлинског зида девојчица која звучно тапка лопту о под сцене. Замахне руком и шарена лопта после кратког лета удара у зид. Музика намах затутњи радошћу, а зид се уз блесак светла разбије. Тако је на сценама двеју северноамеричких опера „срушен” Берлински зид.

Две мале девојчице, две шарене лопте и један постарији оперски редитељ, нажалост, против зидова могу да учине само толико.