Loptom u Zid

Da li si zainteresovan za režiju Betovenove opere Fidelio u Florentin operi? Možeš da kreiraš i scenografiju i kostime – pisalo je u mejlu mog agenta 2005. godine.

Volim Betovena i volim opersku kuću iz Milvokija (SAD) u kojoj sam često rado viđen gost. Ipak, istovremeno sam bio svestan da ću se naći pred pitanjem – kako takvu operu prikazati danas. Sa tim jednostavnim pitanjem suočavam se u radu skoro četiri decenije pazeći da ne stupim u prostore površnosti. U oko 160 predstava različito sam trasirao specifične putanje između Scile šarlatanskog modernizma i Haribde nekreativnog konzervativizma, ali me intuicija nikada nije izneverila. Pa, zašto mi se sada sa Fideliom ne ide ni u Sevilju, ni 200 godina unazad? Ne bi li put tamo i tada bio zapravo izneveravanje Betovena čijoj svevremnoj muzici valja podastrti emotivno snažnu priču. U protivnom, publika ostaje uskraćena za poistovećivanje sa junacima opere i saoseća sa njima onoliko koliko vozač koji na autoputu koristi snažan motor od nekoliko stotina konjskih snaga može da saoseća sa žrtvama „saobraćajnog udesa” u kojem se kočija dvopreg prevrnula u jarak.

Zato se odlučujem za nužnu i delotvornu promenu istorijskih odrednica libreta jer u ovoj operi nema ni tračka andaluzijske mesečine, niti koride pod seviljskim suncem, a hrabri supružnici – protagonisti pronose svoju ljubav i odanost kroz sva iskušenja, kako im je Betovenova muzika namenila, negde gde je jedina noć mrak tiranije, a jedino sunce je čežnja zatočenika i blesak slobode.

Osvrćem se na hajveju današnjice birajući u koju ću od poslednjih decenija i u koji kraj sveta povesti Fidelija.

Kako ovaj naš svet ni posle 200 godina nije postao ništa bolji, mnogo je diljem njega i odgovarajućih perioda i mesta gde su tiranski režimi, poput onog kojem u operi služe Pizaro, Roko, Hakino i Marselina, progonili neistomišljenike i bespravno ih tamničili, ostavljajući njihove bližnje da u neizvesnosti pate ili očajnički tragaju za njima i njihovim spasenjem. Izbor je, nažalost, zaista veliki!

Potragu okončavam pomalo subjektivno. Moj izbor su oni režimi koji su potpuno organizovani, institucionalizovani i čak međunarodno prihvaćeni, ujedinjeni u komunistički vojni pakt najduže (tokom više decenija) i nad najvećim brojem ljudi (reč je o nekoliko stotina miliona) vršili represiju, katkad surovu i krvavu, katkad perfidnu i pritajenu, zavisno već od odnosa političkih snaga unutar i izvan gvozdene zavese. Ustoličeni uz mnogo žrtava i buke, demontirani su uglavnom sporo i mučno (na sreću uz mali broj žrtava), pa bi teško bilo odrediti nekakav simbolički trenutak njihovog kraja da njihovu gvozdenu zavesu prema ostatku sveta nije oličavao Berlinski zid. Zato Fidelija vraćam u kompozitorovu postojbinu ili, preciznije, u jedan njen deo – u DDR. Stradanja glavnog lika (Florestan) smeštam u berlinska mučilišta Štazija (državna bezbednost DDR-a, najefikasnija i najrepresivnija obaveštajna i tajna policijska agencija na svetu), a sve se zbiva u predvečerje rušenja zida. Tragična sudbina sustiže Florestana kao protivnika režima koji se toj tiraniji opire prilično modernim i moćnim sredstvom – novinskom fotografijom. Dakle, na sceni je zid koji se pokreće, zarobljava, sputava... Na površinama tog zida, umesto grafita, smenjuju se pažljivo odabrane projekcije dokumentarnih fotografija stražara na Berlinskom zidu, kao i fotografija mnogih građanskih demonstracija protiv totalitarnih režima – Poljska, Gruzija, Rumunija, Beograd, Berlin...

I, kada sam izmaštanoj priči o novinaru fotoreporteru počeo da dajem konkretnije obrise, vodeći računa o potpunosti analogija i verodostojnosti detalja – doživeo sam veliko iznenađenje. Lutajući Internetom u potrazi za novim podacima naišao sam na biografiju gospodina Hansa Joahima Helviga Vilsona koji je kao novinar i fotoreporter radio za jednu britansku novinsku agenciju u Zapadnom Berlinu. Štazi ga je kidnapovao i uhapsio dok je bio na novinarskom zadatku u Istočnom Berlinu. Tako se potpuno neočekivano moj izmišljeni lik pretvorio u realnu osobu, te je samim tim i moj rediteljsko-scenografski pristup osavremenjenu romantičarsku operu pretvorio u dokumentarnu.

Kao potvrdu ispravnosti takvog osavremenjavanja i, hajde da se hvalim, kvaliteta realizacije te ideje, došao je novi poziv. „Bio sam duboko potresen, a suze radosnice tekle su mi niz lice na završetku predstave u Milvokiju”, rekao mi je generalni direktor Vankuverske opere iz Kanade uz poziv da i u toj operskoj kući postavim 2008. godine ovu svoju verziju. Posle izuzetno uspešne premijere u Vankuveru, dok smo razdragani primali čestitke od mnogih gledalaca, prišla mi je jedna sredovečna gospođa i očiju punih suza rekla: „Ja sam Nemica. Živela sam u Istočnom Berlinu dok nisam uspela da pobegnem. Hvala vam što ste ovekovečili sve naše Florestane.”   

Tako emotivnim reakcijama znatno je doprineo i sam kraj opere. Tu su se Betovenova muzika i scensko zbivanje potpuno sjedinili u najtananijem osećaju slobodoljubivosti. U trenutku kada Florestan i Leonora izlaze iz podzemnih tamnica muzika prestaje. U potpunoj tišini pojavljuje se ispred Berlinskog zida devojčica koja zvučno tapka loptu o pod scene. Zamahne rukom i šarena lopta posle kratkog leta udara u zid. Muzika namah zatutnji radošću, a zid se uz blesak svetla razbije. Tako je na scenama dveju severnoameričkih opera „srušen” Berlinski zid.

Dve male devojčice, dve šarene lopte i jedan postariji operski reditelj, nažalost, protiv zidova mogu da učine samo toliko.