Јабуке (ни)су за бацање

Воћари удружени у „Чачанску јабуку” три године градили су хладњачу замишљену по светским узорима, уложили милион евра и стигли тек до претпоследњег корака.

– Недостаје нам 80.000 евра за најважнију, УЛО опрему, и тај новац сигурно не можемо обезбедити ове године – каже за „Политику” Томислав Јелић, воћар из Миоковаца и председник Удружења.

Јужно од Београда постоји само једна (у Тополи)савремена хладњача са контролисаном атмосфером (а у читавој Србији 29 УЛО хладњача), па су се чачански воћари уортачили како би у Доњој Трепчинаправили још једну. Министарство за пољопривреду дало је 35 милиона динара, град Чачак 3,5 милиона, Институт за воћарство дао је земљиште, док су 23 удружена воћара уложила различите своте новца. Од 13.000 евра чиме се стиче право на складиштење два вагона воћа, до 90.000 евра (13 вагона), док Институту припада простор за 20 вагона.

Тако је сазидана хладњача капацитета 1.200 тона у коју су ортаци ове јесени, као првину, унели 200 тона свог воћа. Али, засада постоје услови само за стандардно хлађење.

– Панеле и опрему уграђује фирма из Словеније која је, од уговорених 510.000 добила 430.000 евра, и ту је запело. Да је од почетка посао вођен како треба, држава би нам већ вратила 160.000 евра узетих за ПДВ, али... Не можемо да добијемо ни кредит јер хладњача није укњижена, а приходи од продаје воћа тренутно нису довољни за нова улагања – вели Јелић.

У хладњачама са УЛО технологијом јабуке се чувају чак до јуна, свеже су као тек убране и продају се по вишим ценама јер их нема у обичним складиштима. Док је у свету чак 70 одсто јабука складиштено у контролисаној атмосфери, у нас то није више од два-три процента.

Ултраниска кисеоничка технологија (УЛО– Ultra Low Oxygen) захтева коморе које не пропуштају ваздух и у њима се висина кисеоника одржава на 1,5 до 2 одсто, а угљен-диоксида до 1,5 процената. После бербе јабука почиње убрзано да дише, па се у овим коморама одузима кисеоник како би се смањила брзина дисања плодова и продужило време чувања.

У родним Миоковцима, Томислав Јелић и његов брат Зоран негују јабучњак од 2,5 хектара, засађен углавном сортама „ајдаред“ и „златни делишес“.

– Овогодишњи приноси у јабучњацима су изнад посека, достижу 50 тона по хектару, али је квалитет неуједначен. Цена за „ајдаред“ прве класе је 30 динара, „делишес“ је од 40 до 50 динара, док откупљивачи падалице плаћају највише три динара по килограму – казао нам је Јелић.

И док Јелићи муку муче са хладњачом и продајом јабука, породица Валгтера у регији Болцано, италијанске покрајине Алто Адиђе, задовољно своди рачун пошто је обрала јабуке са три хектара и предала у хладњачу своје кооперативе. По хектару је убрано 80 тона јабука, од чега је 95 одсто прве категорије, а „клупска“ јабука са имања ове фамилије у бољим московским радњама продаје се за 11 долара по килограму.

Три хектара под јабукама три века су у власништву ове породице и чине само део једног великог „имања“ од укупно 18.000 хектара, колико је у Болцану под јабукама. Сви у покрајини Алто Адиђе (Јужни Тирол) знају да је у долини Болцано немогуће наћи комад слободне земље а да није посађена јабука.

Педантни статистичари израчунали су да на тих 18.000 хектара може да се произведе 1,2 милиона тона јабука, и да она задовољава половину укупних потреба Италије за јабукама, 10 одсто европске и један одстосветске потребе. На сваком хектару произведе се између 55 и 80 тона јабука првокласних сорти екстракласе – „гала грудфигл” и „златни делишес”, „црвени делишес” (подваријанта „ред чиф”), „бребург”... – које су изузетно тражене на европским и светским пијацама. Европски потрошач, на пример, више не троши „ајдару“, а у Србији је 67 одсто површина под том сортом јабука.

(/slika2)То је и застарела производња „4 пута 2“ (четири метра од стабла до стабла и два метра од реда до реда).

Воћари у Болцану комплетно су променили технологију производње јабука, а савремени јабучњак више личи на виноград него на воћњак. Саднице јабука саде се у реду на 70 центиметара једна од друге, а стабла се тако орезују и подвезују као ред лозе у винограду.

У садњи нема импровизације, сади се у марту и уз одговарајуће агротехничке мере већ исте те године по садници може да се добије неколико килограма јабука.

Једна од агротехничких мера је и такозвано подривање корена. Та мера практично значи да се биљци посебним ралом у другој години сече корен да не би почела интензивно да расте и све „баци“ на лиснату масу, уместо на плод. Затим се селекционишу цветови, тачно се зна која грана у којој фази мора да има цветове. А када се сви цветови заметну, зна се колико која грана мора да има плодова. И то је закон, а сељак мора да бди над сваком граном јер му је стало да сваки плод буде у првој класи како би могао да оствари највишу могућу зараду.

Јабуке посађене 2007. године имале су ове године просечан род од 47 тона по хектару, а оне засађене прошле године дале су ове године просечан принос од 15,5 тона.

Ниједном од произвођача јабука у Болцану не пада на памет да „солира“ на тржишту. Свако од њих је индивидуални произвођач у јабучњаку, али кад обере јабуке носи их у кооперативу где се јабуке компјутерски сортирају по боји и величини. Јабуке затим директно иду на паковање и тржиште. Или у УЛО хладњачи чекају прави тренутак, рецимо јануар, кад је цена на тржишту повољнија.

Произвођач може да се изјасни да ли жели да му кооператива по тренутно важећим ценама исплати новац или да сачека наплату, кад је цена на тржишту повољнија и кад се његове јабуке продају. Ако се одлучи да чека, у обавези је да за тај период плаћа трошкове складиштења у хладњачи.

Папир који је добио приликом предаје јабука заправо је „вредност јавног записа“ с којим може да оде у банку и добије кредит за нову производњу јер се зна да ће његових (на пример) 200 тона предатих јабука бити и продато.

На питање може ли се живети од јабука, у Болцану не крију да живе одлично и нуде јавну рачуницу. Ако неко, на пример, на три хектара има просечну производњу од 70 тона јабука, то је 200 тона јабука прве класе годишње. Цена тих јабука је 0,45 евроценти по килограму и на 200 тона и три хектара има приход 85.000–90.000 евра. На текуће одржавање производње пете или шесте године потроши се не више од седам-осам хиљада евра и остаје нето приход 65.000–70.000 евра.

Рачуница је нешто другачија кад се инвестира у подизање нових засада. За један хектар врхунског засада, са 4.500 садница екстракласе јабука, са иригационим и фертигационим системима, са антифрог системом (против мраза) и систем заштите од града и сунчевих ожеготина потребно је 20.000–32.000 евра.

Већ у трећој години експлоатације, тај воћњак постаје самофинансирајући – зарађује између 17.000 и 25.000 евра ако се по једном хектару обере 40 тона јабука. Дакле, већ у трећој години могу се враћати рате комерцијалног кредита и сервисирати текуће одржавање воћњака.

У УЛО хладњачама у Болцану нема сорте „ајдаред“ и зато произвођачи немају проблем са продајом. Нити се јабуке из Болцана користе у производњи сокова, пошто је производни императив да 97 одсто јабука буде прве класе.

Произвођач тако има јасну калкулацију да од три хектара може одлично да живи. Земља у регији Болцано се не продаје већ наслеђује, мада незванично може да се чује да хектар кошта од 500.000 до 1,5 милиона евра.

Гвозден Оташевић – Миша Бркић