Српски таленат у Њујорку

У првим данима ове године почело је снимање српског филма на Менхетну. То је само по себи вредно да се забележи у рубрикама културе, међутим, пословна страна овог уметничког подухвата такође је део приче о нама и великом свету – од кога бежимо или у њему тражимо своје (равноправно) место. Тим пре су пословна размишљања оваквог једног подухвата занимљивија јер је директору филма ово дебитантски наступ. Реч је о Игору Микљи, бившем главном уреднику Трећег канала и аутору више документарних серијала.

– У садржају филма, чији је радни наслов „Јелена, Марија, Катарина”, спаковано је и објашњење наше српске приче – каже Микља – затим Америке и њеног односа према свету, и то све кроз живот такозваних обичних људи што доприноси уверљивости филма. Мислим да ће овај филм на врло емотиван начин помоћи да се боље разумемо.

Драматуршка нит приче прати судбину три српске девојке на Менхетну (играју их још неафирмисане глумице).

Иако није у питању копродукција, филм се финансира од српског, приватног новца, ипак су амбиције Игора Микље окренуте пласману филма у свету.

– Напор да снимимо филм, да тако кажем, локалног карактера или светског (у смислу пласмана) исти је, па онда боље да тежимо овој другој опцији – каже Микља.

Та високо постављена лествица одредила је и да се цео филм сними у Њујорку. Али не само због уметничке амбиције, утиска документарности, већ и из једног пословног разлога који је скоро невероватан – снимају га тамо где је јефтиније. 

– Њујорк је одабран за снимање јер се радња филма дешава у том граду. У почетку смо мислили да ћемо тамо само снимати екстеријере а практично већи део у Београду, али смо се после студијског боравка у Њујорку, колико год то изненађујуће звучало, определили да цео филм снимамо тамо јер је, осим несумњиве аутентичности, јефтиније од снимања у Београду – прича Микља.

Испоставило се да је изнајмљивање стана за снимање у Њујорку неколико пута јефтиније него у Београду, као и изнајмљивање технике. Микљу је нарочито фасцинирала ефикасност система.

– Ми смо као екипа из Србије добили дозволе за снимање у ком год делу Њујорка смо то пожелели, од Пете авеније до Рокфелер центра, цркве у којој се снимао чувени „Кум” а врхунац је био када смо бојажљиво тражили дозволу да снимамо на аеродрому JFK а они се чудили нама зашто је не бисмо добили. Читава процедура на аеродрому трајала је петнаестак минута.

Док разговарамо, Игор се преко свог ајфона (Iphonе) конектује са екипом у Њујорку.

– Све функције ајфонакоје користи неко у Америци, користим и ја овде.И то је доказ да ово чудо технике мене ставља у равноправан положај са било којим Американцем. Морам да нагласим да ниједног тренутка нисам осећао као хендикеп то што долазимо из Србије. То никога тамо и не занима. Обично би ме прекидали речима да њих не занима одакле смо већ шта хоћемо. Искуство које носим из рада на овом филму јесте да ће се у будућности државе и компаније разликовати само по таленту и образовном нивоу запослениха не по делу планете где им је седиште – поручује Игор Микља.