Непрекинути круг

Пионири психоделичне цивилизације из шездесетих година прошлог века веровали су да им халуциногене дроге могу донети нову врсту слободе. Један психолог и један писац, Тимоти Лири и Кен Кизи, главни идеолози тог покрета, учили су своје следбенике да се оно о чему маштају налази иза кулиса стварности, у фантазмагоријама које изазива пилула ЛСД-а.

Психоделични рок био је звучна кулиса за путовање кроз халуцинирану стварност. Тексаски бенд „The 13th Floor Elevators” најзначајнији је представник тог жанра. Музика са њиховог дебитанског албума „The Psychedlic Sound Of...” нудила је „силазак с ума” и „отцепљене од стварности”. Три песме на тој плочи – „You Don’t Know”, „Monkey Island” и „Kingdom Of Heaven” – написао је Пауел Сент Џон. После вишедеценијског практиковања алтернативних животних стилова, недавно се вратио музици. Његов албум „On My Way To Houston” показује да психоделични аргонаут још увек верује у своју мисију.

Албум „On My Way To Houston” започиње нумером „Hardest Working Man”. Реч је о непознатој песми Рокија Ериксона. То је његов карактеристични рок-експозе у маниру тока свести, са својственим галопирајућим ритмом. Сент Џон га је извео, у пратњи некадашње Ериксонове групе „The Aliens”, на начин који ствари одмах чини несумњивим. Ова нумера се доима као археолошки артефакт који не само да објашњава прошлост, већ мења садашњост и нуди путоказе за будућност. Гитариста Двејн Аслаксен и виртуоз на електричном аутохарпу Били Милер у врхунској су форми. Као и пре много година на албумима „Don’t Slender Me” и „I Think Of Demons”.

Насловна песма је на позицији број два. То је фуриозни дилановски блуз настањен политичарима, војницима, курвама и подводачима. Ради се о путничким белешкама одметника и отпадника који се после бурне животне одисеје враћа кући. Пауел Сент Џон је изводи са уверљивошћу и умешношћу класичног рок мајстора. Његова усна хармоника је достојан партнер Аслаксенове гитаре. Слично је и са нумером „Song Of The Silver Surfer”. Кирбијев суперхерој се појављује као метафора психоделичне авантуре. Окружење је рокерски ултимативно: уморан, ислужени вокал, фуриозна електрична гитара, заумна усна хармоника и ритам мистериозног воза који јури кроз ноћ.  

Пауел Сент Џон је крајем педесетих година прошлог века стигао у Остин из Хјустона. Тамо је упознао Џенис Џоплин и Рокија Ериксона. Написао је за њих песме којима су започели фантастичне каријере. Касније је нестао. Као прави син свог времена испитивао је могућности за живот ван система и социјалних структура. Сада се враћа у свој родни град. Једна животна кружница – која је пролазила кроз овострано и онострано, кроз доживљено и халуцинирано – проналази свој почетак. Живот и музика су, на албуму „On My Way To Houston”, у ортачком загрљају.