Разуман рок

Да будући покрајински статут није предвидео формирање Војвођанске академија наука и уметности, о чему постоје опречна гледишта, вероватно се не би сазнало да је ВАНУ под уставном сумњом већ шест година.

Пре толико времена један адвокат из Зрењанина посумњао је у уставност и законитост одлуке о оснивању Војвођанске академије коју је 2003. донео покрајински парламент. Иако је благовремено упутио иницијативу Уставном суду Србије, који је заправо једини надлежан да пружи такву оцену, одговора ни после више година нема.

Грађани који су сами искусили колико поступци пред домаћим судовима могу да се отегну, новим уставом добили су и „лек” који их штити од судске спорости. Уведена је уставна жалба коју може да поднесе сваки појединац уколико сматра да му је поступањем судова (или других органа) повређено право на суђење у разумном року. Такве жалбе решава управо Уставни суд Србије. Уколико ни после шест година није решио поменути случај, који се води као „предмет у раду”, да ли је и сам УСС прекорачио примерен рок за поступање?

Гледајући формално – није. Ни Закон о УСС ни пословник о раду тог суда не прописују ни прецизан ни оквирни рок у којем би морала да се размотри иницијатива и предлог нити до када да се реши.

Ако рок није утаначен рекло би се да није могао бити прекорачен. Када ће се и да ли ће се неки предмет наћи на дневном реду, ствар је процене самих судија, сложености уставно-правних питања која се у конкретном случају постављају, а можда и политичке процене. Не треба заборавити да је Уставни суд у највишем правном акту дефинисан као самосталан и независан али и „државни орган”, за разлику од судова опште надлежности који су такође самостални и независни, али без одреднице да су државни.

Да ли су политички чиниоци утицали да се одлука о оснивању ВАНУ до сада не оцени, може да се нагађа. Поменута иницијатива упућена је 2003. године када је суд био у другачијем персоналном саставу. Ваља се сетити да Уставни суд (због недостајућег броја судија) није функционисао готово годину и по дана (јесен 2006. до пред крај 2007) а предмети су се у међувремену гомилали. Због те блокаде садашње судије почеле су рад са приближно 1.100 предмета наслеђених од претходника, а у међувремену стигли су и нови. Дочекало их је и више стотина уставних жалби најчешће због предугих суђења. Иако је нови устав проширио надлежности Уставном суду, тај суд скоро две године од конституисања ради у непотпуном саставу. Недостајућу трећину судија тек треба да изабере Врховни касациони суд. Наравно када поменути суд почетком наредне године почне да функционише.

Ове олакшавајуће околности, међутим, не би смеле да буду оправдање за сличне случајеве убудуће. Због угледа и респектабилности институције која оцењује да ли су други судови и државни органи странкама повредили право на суђење у разумном року и сам Уставни суд Србије морао би да делује примером.