ДРАГАН ВУЈИЋ

У последњих петнаестак година, на просторима ове, сада већ поприлично распарчане државе, аритметичком прогресијом појавила се нова каста или сталеж – тајкуни. Или вам, по српски – магнати. Установили су номенклатуру и опхођење са "смртницима" по једном, за наше прилике, особеном и пријемчивом правилу: Ја имам паре, и никада не питам да ли може, него колико кошта.

У такси-терминологији, свако ко заради неко милионче евра, па лагано седне у директорску фотељу, канцеларијску или мерцедесовску, свеједно, њему почиње да откуцава трећа тарифа, брзо, брзо, брзо... У тој ситуацији, тајкун не бира ни средства, а ни људе, да манипулацијом дође до циља, који ће му, касније, породити – још које милионче.

Као дугогодишњи и привржени члан Културне странке – одсек глумачки, са средње-киселкастим укусом у устима, бавећи се мисијом, да осим хлеба, треба што више, и од срца, пружити и неких лепих, насмејаних игара, покушавам невешто да одгонетнем – зашто ти тајкуни не уложе коју цркавицу у културу, здравство, просвету или науку. Нема одговора данима, месецима... Свој уметнички живот проводим походећи и путујући по судбинама становника азбестног насеља, домова за незбринуту децу, амбасадама, блештавим сплавовима и клубовима затвореног типа, а понајвише у позоришним салама, окружен галиматијасом архетипова и егземплара, интелектуалном врхушком и чопорима медиокритета, блејача и позера, али ми је жарка жеља да се претворим – у муву! Имао бих ексклузивно и бесплатно право да будем сведок тих судбоносних пословних сусретања, на којима могули, директори и њихове распојасане, шаролике секретарице и метресе пију полусува чилеанска вина, пурњају дебеле кубанске цигаре, долазећи до есенцијалних одлука, по њих, наравно. А не размишљајући, ни микросекунду – шта би могли, нешто мало, да учине за народ, да коначно почну и они да живе. Да, да, није штампарска грешка – да живе! Јединица мере за бахатост, осорност и подразумевајућу препотенцију у комуникацији, за ову групу грађана, била би – 1 мега-тајкун!

У вестерну "Седам величанствених", група каубоја прави дар-мар, бранећи мало село од "тамо неких, лоших људи"... Е, али ово није вестерн, него гротеска, са примесама бурлеске. Зашто? Док је таквих, који ће, не трепнувши, куповати све живо и неживо, јер се фирме, корпорације и пропала предузећанца тако и котирају, биће и читаво племе незадовољних, који ће привидно битисати у гету, мрмљати себи у браду и псовати свако ново егзибиционисање персона које на контима имају толико нула иза неког арапског броја, да они мучени не би стигли ни да их преброје, а камоли потроше, за свог прилично скромног живота.

Господо тајкуни, боље би било да сте тајфуни! Они направе панику, дођу, настане русвај и лом, и – оду... А ви? Не марите што је нација озбиљно болесна. Дијагноза: отворен прелом карактера, уз повремена унутрашња иживљавања.

П. С. А ко још мари за културу...

глумац