ДЕЈАН ЈЕЛОВАЦ

Тајкун је скоројевић који се стицајем околности у ери постсоцијалистичке транзиције бесрамно обогатио преко ноћи, а није завршио у затвору. У том смислу он је "дете среће", или, још прецизније, изрод тренутка, који нам се догодио на просторима развалина Берлинског зида. Можемо рећи да је с тајкуном као са сваким бастардом: не можемо порећи његово постојање, али се још мање можемо помирити с чињеницом да је то баш тако морало да се деси.

Признајем да ме је често узнемиравала помисао да ће нам се десити тајкунизација егзистенције у моменту када настане празан међупростор између друштвеног поретка социјализма који се срушио и новог светског реда на Истоку који још увек није настао. Тајкун је управо онај који је мајсторски искористио тај  правни, економски и друштвени вакуум за себе и своје интересе. Због тога га никако не смемо помешати с обичним лоповом, варалицом или белосветском барабом: он је високософистицирани експерт за ходање по жици закона.

Ношен горућом и неутољивом жељом да се извуче из беде или просечности опстанка, тајкун се винуо у небо чистог материјализма. Све што има, укључујући самога себе, ставља на једну карту – карту неограниченог богаћења. Због тога му треба моћ, пре свега економска. Воља за моћ је једино расположење које краси тајкуна. Поседовати сваког дана у сваком погледу све више моћи – то је његова главна преокупација, а код многих тајкуна, можемо слободно рећи – опсесивна потреба.

Пошто је рођен у сплету неприлика, без коренова у нормалном пословном свету, без капитала, традиције, образовања и искуства, тајкун тај фатални дефицит грозничаво покушава да надокнади аматерским ентузијазмом, волунтаризмом и импровизаторском игром без граница у пословном животу. Ако се ово има у виду, онда постаје лако разумљиво зашто је тајкун у моралном смислу (не)обичан инвалид. Његова незасита глад да из ничега волшебно створи све по својој природи је веома налик алхемији у којој циљ оправдава средство. Најважнија ствар на свету је победа, ако треба и по сваку цену, без обзира на жртве. После ће се већ наћи начин да се све то лепо објасни, оправда и јавности представи у прихватљивој форми. И зато управо у радикалном макијавелизму треба тражити разлоге за тако висок степен насилне смртности тајкуна: ко мач потрже, од њега и погине

Било би наивно уколико бисмо поверовали да је тајкун пословни човек који је само храбро искористио ризичну прилику да се обогати, јер ко не би зграбио могућност да се обогати кад му је она већ понуђена. За тајкуна је слобода – авантура богаћења. Уколико постоје ствари које треба да се кажу више него једанпут и које се никада не могу довољно често рећи, онда је то да се слобода без моралне одговорности неизбежно преобраћа у фантом слободе. Ослобођено моралних обзира и норми, тајкуново поимање слободе се показује као демонско изазивање судбине. То се догађа како у случајевима када одлучује о животима и потребама других људи, поигравајући се спретно и дрско благостањем појединаца, друштвених група и читавих народа, тако у случајевима у којима треба фаворизовати некога или нешто на штету другога. Тајкун је створење које је "оперисано" од потребе за пословном етиком, јер ће увек, инстинктивном сигурношћу, преферирати самог себе у односу на друге. Његов самоограничени приватни интерес је највиши разлог. Због тога у питањима дистрибуције његова извитоперена мисаоност гласи: све мени! Отуда тајкун не зна шта је то фер-плеј. За њега не важе правила, већ само његово дискреционо право. Он је изузетак од свих правила, осим једног – да је његов хир изнад сваког правила. Зато убрзано остаје без пријатеља, партнера, ортака, сарадника, тј. свих оних који су му били блиски, који су му некада помагали, позајмљивали, саветовали, лобирали и томе слично. На крају ће све изневерити, преварити, продати и, коначно, остати сам са својим телохранитељима и свитом ласкаваца у параноичном страху од свега и свакога, сам као ћук усред својих луксузних вила на најмонденскијим местима света, у свом блиндираном аутомобилу или на скупоценој јахти.