Оспорени имунитет

Вест да се знаменити Волстрит осетио уздрманим и под налетом „свињског грипа” силно је обрадовала рају која се, међутим, разочарала кад је чула да је тамошњој елити ушприцана вакцина против те болештине. Том иронијом је њујоршка комичарка Ејми Полер прокоментарисала најновији развој догађаја: да су заштиту од нове вирусне пандемије пре добили виновници претходне финансијске пандемије него маса њихових, националних и интернационалних, жртава за чије муке још нема поузданог лека.

Утисак да неправда на неправду иде лако као „пара на пару” појачао је телевизијски партнер Полерове Сет Мајерс опаском да су волстритовци најмање подложни заразама јер „не додирују ни ручице на вратима аутомобила”. Упоредо с њиховим шоу-примедбама почела је деликатна законодавна операција, за успостављање изгубљене системске уравнотежености.

Једини социјалдемократа у парламенту САД вермонтски сенатор Берни Сендерс затражио је, наиме, да се промени пропис, форсиран последњих десет година, по коме се економски гиганти штите по принципу – „сувише су велики да би пропали”. Тојест, да су важнији од осталих актера, па да им поредак гарантује опстанак – чак и кад њихова застрањивања поткопавају његове темеље.

Ако важи правило да је нешто велико толико да му нећемо дозволити да доживи крах, онда – управо је образложио Сендерс у предлогу новог прописа – треба увести и норму да нешто толико велико не треба ни да постоји. Заложио се, заправо, за доследну примену тржишне немилосрдности: да нико не буде „вакцинисан” против краха.

Низ волстритских гиганата је и даље изузет од тог правила. Кад су им се суновратили послови, добили су, за разлику од „недовољно великих” играча, буџетску потпору и постали још већи него што су били пре колапса – констатује Сендерс. Што ће рећи да они, ако наставе да важе садашња правила, могу „слободно” да наставе с несмотреностима, јер ће бити сигурни да ће се њихови губици надокнадити из џепова пореских обвезника.

Имунитет од пораза није, иначе, прикладан устројствима заснованим на економској и политичкој конкуренцији. Ако је икоме гарантовано да не може да изгуби – губитник је цео систем.

Управо та непожељност је добила на снази. О ком је поретку, онда, реч? Све чешће га карактеришу као „социјализам за богате а капитализам за сиромашне”. Илити – као нескладну расподелу: профита на малобројне а губитка на многобројне.

Појачана интервенција политичког апарата на уздрманом тржишту, коју су поред америчког председника Барака Обаме предузели и други лидери, представља „одоцнелу потврду марксистичко-лењинистичког начела да концентрација финансијског капитала води ка кризи из које произлази социјализација банкарског система” – оценио је недавно, у лондонском „Дејли телеграфу”, британски историчар економских кретања Нил Фергусон. Уз напомену да је то „основа државног капитализма” и да се стога сада „треба посветити једном од главних узрока финансијске кризе: постојању финансијских институција које се сматрају превише великим да би пропале”.

Неуспелих творевина с таквим предубеђењем било је, у другим областима, напретек. Нема више империја какве су бивале римска (чијег је Јулија Цезара Хенри Кисинџер у „Форбсу” прогласио за најмоћнијег државника у историји), аустроугарска, отоманска, персијска, Александрова, Џингис-канова, британска, Наполеонова, шпанска, португалска, холандска, совјетска и краткотрајна нацистичка, иако су све себе доживљавале довољно великим да не могу да се сведу на „маленкости” какве су постале. Многи предвиђају, сада, и крај вишедеценијске доминације САД у још текућем периоду „убрзане историје”, уз најаву „доба са изразитим растом утицаја Кине”…

Као да све то немају у виду, три потписника чланка у „Њујорк тајмсу” се нису либила да за раст незапослености (која је догурала до 10,2 одсто) у САД одговорност припишу – „размаженим” сународницима. По ауторима написа, који је одмах доживео жестоке домаће критике, запослени Американци су криви зато што „одбијају да раде за наднице, знатно ниже, које се дају у азијским земљама, па да су стога њихови производи скупљи и немају довољно добру прођу ни на локалном ни на глобалном тржишту”. Слично на памет пада и појединим послодавцима у Европи, како у „државама благостања” тако и изван њих.

Глобализација, рекло би се, представља големо искушење и за њене иницијаторе. Како и чиме ће лидери „класичних сила” реаговати на посртања њихових система, не зависи само од њих, већ од мноштва измењених међународних околности, међу којима је можда најупадљивија та да су се идеолошки супротстављени Вашингтон и Пекинг претворили у економске „сијамске близанце”.

У свакојаким сапињањима и распињањима, опасност од слома се и даље махом надвија над „недовољно великим” актерима у унутрашњим системима. Споља гледано, пак, она се шири као пандемија, на коју поуздани имунитет немају више ни „највећи”.