Osporeni imunitet

Vest da se znameniti Volstrit osetio uzdrmanim i pod naletom „svinjskog gripa” silno je obradovala raju koja se, međutim, razočarala kad je čula da je tamošnjoj eliti ušpricana vakcina protiv te boleštine. Tom ironijom je njujorška komičarka Ejmi Poler prokomentarisala najnoviji razvoj događaja: da su zaštitu od nove virusne pandemije pre dobili vinovnici prethodne finansijske pandemije nego masa njihovih, nacionalnih i internacionalnih, žrtava za čije muke još nema pouzdanog leka.

Utisak da nepravda na nepravdu ide lako kao „para na paru” pojačao je televizijski partner Polerove Set Majers opaskom da su volstritovci najmanje podložni zarazama jer „ne dodiruju ni ručice na vratima automobila”. Uporedo s njihovim šou-primedbama počela je delikatna zakonodavna operacija, za uspostavljanje izgubljene sistemske uravnoteženosti.

Jedini socijaldemokrata u parlamentu SAD vermontski senator Berni Senders zatražio je, naime, da se promeni propis, forsiran poslednjih deset godina, po kome se ekonomski giganti štite po principu – „suviše su veliki da bi propali”. Tojest, da su važniji od ostalih aktera, pa da im poredak garantuje opstanak – čak i kad njihova zastranjivanja potkopavaju njegove temelje.

Ako važi pravilo da je nešto veliko toliko da mu nećemo dozvoliti da doživi krah, onda – upravo je obrazložio Senders u predlogu novog propisa – treba uvesti i normu da nešto toliko veliko ne treba ni da postoji. Založio se, zapravo, za doslednu primenu tržišne nemilosrdnosti: da niko ne bude „vakcinisan” protiv kraha.

Niz volstritskih giganata je i dalje izuzet od tog pravila. Kad su im se sunovratili poslovi, dobili su, za razliku od „nedovoljno velikih” igrača, budžetsku potporu i postali još veći nego što su bili pre kolapsa – konstatuje Senders. Što će reći da oni, ako nastave da važe sadašnja pravila, mogu „slobodno” da nastave s nesmotrenostima, jer će biti sigurni da će se njihovi gubici nadoknaditi iz džepova poreskih obveznika.

Imunitet od poraza nije, inače, prikladan ustrojstvima zasnovanim na ekonomskoj i političkoj konkurenciji. Ako je ikome garantovano da ne može da izgubi – gubitnik je ceo sistem.

Upravo ta nepoželjnost je dobila na snazi. O kom je poretku, onda, reč? Sve češće ga karakterišu kao „socijalizam za bogate a kapitalizam za siromašne”. Iliti – kao neskladnu raspodelu: profita na malobrojne a gubitka na mnogobrojne.

Pojačana intervencija političkog aparata na uzdrmanom tržištu, koju su pored američkog predsednika Baraka Obame preduzeli i drugi lideri, predstavlja „odocnelu potvrdu marksističko-lenjinističkog načela da koncentracija finansijskog kapitala vodi ka krizi iz koje proizlazi socijalizacija bankarskog sistema” – ocenio je nedavno, u londonskom „Dejli telegrafu”, britanski istoričar ekonomskih kretanja Nil Ferguson. Uz napomenu da je to „osnova državnog kapitalizma” i da se stoga sada „treba posvetiti jednom od glavnih uzroka finansijske krize: postojanju finansijskih institucija koje se smatraju previše velikim da bi propale”.

Neuspelih tvorevina s takvim predubeđenjem bilo je, u drugim oblastima, napretek. Nema više imperija kakve su bivale rimska (čijeg je Julija Cezara Henri Kisindžer u „Forbsu” proglasio za najmoćnijeg državnika u istoriji), austrougarska, otomanska, persijska, Aleksandrova, Džingis-kanova, britanska, Napoleonova, španska, portugalska, holandska, sovjetska i kratkotrajna nacistička, iako su sve sebe doživljavale dovoljno velikim da ne mogu da se svedu na „malenkosti” kakve su postale. Mnogi predviđaju, sada, i kraj višedecenijske dominacije SAD u još tekućem periodu „ubrzane istorije”, uz najavu „doba sa izrazitim rastom uticaja Kine”…

Kao da sve to nemaju u vidu, tri potpisnika članka u „Njujork tajmsu” se nisu libila da za rast nezaposlenosti (koja je dogurala do 10,2 odsto) u SAD odgovornost pripišu – „razmaženim” sunarodnicima. Po autorima napisa, koji je odmah doživeo žestoke domaće kritike, zaposleni Amerikanci su krivi zato što „odbijaju da rade za nadnice, znatno niže, koje se daju u azijskim zemljama, pa da su stoga njihovi proizvodi skuplji i nemaju dovoljno dobru prođu ni na lokalnom ni na globalnom tržištu”. Slično na pamet pada i pojedinim poslodavcima u Evropi, kako u „državama blagostanja” tako i izvan njih.

Globalizacija, reklo bi se, predstavlja golemo iskušenje i za njene inicijatore. Kako i čime će lideri „klasičnih sila” reagovati na posrtanja njihovih sistema, ne zavisi samo od njih, već od mnoštva izmenjenih međunarodnih okolnosti, među kojima je možda najupadljivija ta da su se ideološki suprotstavljeni Vašington i Peking pretvorili u ekonomske „sijamske blizance”.

U svakojakim sapinjanjima i raspinjanjima, opasnost od sloma se i dalje mahom nadvija nad „nedovoljno velikim” akterima u unutrašnjim sistemima. Spolja gledano, pak, ona se širi kao pandemija, na koju pouzdani imunitet nemaju više ni „najveći”.