Без суза, молим

Солун – Улога и значај партитура у покретним сликама, значај сарадње између редитеља и композитора, приступ филму и музици и још много других занимљивих тема, развиле су се током динамичног и интерактивног сусрета славног филмског композитора Александра Деспла и публике на јуче одржаној мастер класи, једном од оних догађаја који обогаћују паралелне садржаје 50. Солунског фестивала.

Вишеструки носилац номинација за Оскара, добитник „Златног глобуса”, „Сребрног медведа” и „Цезара”, као и награде Европске академије за филм – ЕФА, Александар Деспла, рођен је у Паризу 1961. године, непосредно по повратку својих родитеља са студија у САД (мајка Гркиња, отац Француз). Клавир је почео да свира са пет година и још у раним фазама изузетно плодне каријере на њега је као уметника велики утицај имао филм.

– Врло рано сам отклонио све своје сумње и изразио жарку жељу да компонујем музику за филмове. Био сам заслепљен покретним сликама, али нисам схватао колико је битна музика у развоју филма – каже Деспла, и наглашава да и данас, после десетина и десетина филмова за које је компоновао музику, још увек осећа исто узбуђење пред сваким новим изазовним пројектом.

Сваки пут када види нови сценарио и сретне редитеља, осећа се „као да се заљубљује први пут”, изјавио је Деспла, раздрагано објашњавајући учесницима његове мастер класе колико је битан ентузијазам у сваком послу, чак и у претераним дозама, као што је то његов случај.

Своју позицију „Парижанина у Холивуду” и рада са великим холивудским звездама, Деспла је описао као незгодну и суздржану. „Када сам упознао Џона Вилијамса осећао сам се као да ми је 12 година, па он је један од последњих преосталих холивудских диносауруса!”, каже Деспла, тврдећи да је коначно научио да буде мало опуштенији у друштву Џека Николсона или Стивена Спилберга.

– За једног уметника експериментисање и стављање себе у „опасност”, од кључног је значаја за развој. Такође је важна добра хемија са редитељем, како би се композитор осећао слободно док ради свој посао. Када је уметничка веза са редитељем успостављена, композитор проналази свој глас и стил који је компатибилан са сваким филмом – објашњава композитор.

Коментаришући музику за филм „Месец на уснама” Жака Одијара, чије је инсерте пустио публици, Деспла је објаснио да је намера била да се камелеонском музиком постигну две врсте осећања – неизвесност и љубав, док је после кратке пројекције инсерата из Веберовог филма „Девојка са бисерном минђушом” инспиративно говорио о употреби „меких инструмената”, као што су флаута и виола, како би се постигла компатибилност са епохом о којој филм говори.

– За филмског композитора веома је важно да зна када ће користити један инструмент, а када цео оркестар. У случају филма „Необичан случај Бенџамина Батона” чује се харфа и резултат је био диван. Међутим, да сам користио харфу кроз цео филм, то би био велики проблем, сматра Деспла.

Коментаришући разлике између америчког и европског филма и музике, Деспла је рекао да у Америци музика следи акцију, док је у европској кинематографији посао композитора да креира општи амбијент који прожима цео филм, да исприча музиком оно што се у филму не види и не показује, попут ствари које се догађају у главама ликова.

На питање о извору његове енергије и маште који му омогућавају да компонује, Деспла је нагласио да не постоји одређени процес или метод и то илустровао примером музике за филм „Сиријана” која је настала изненада, током лета од Л.А. до Париза. Наравно, Деспла је рекао да често проводи сате и сате покушавајући да „нађе” музику која ће се најприродније „лепити за слику”, да никада не компонује музику унапред само на основу сценарија јер „филм није литература” („а и то може само Енио Мориконе”) и да никада не плаче док компонује музику, већ је само „затрпан узбуђењем”.

Након сваке напомене, илустроване филмским примерима, Александар Деспла би одсвирао понешто и на клавиру, што је његову мастер класу учинило додатно занимљивом и квалитетном. Питања грчке публике је било безброј, међу многима и оно о Квентину Тарантину који избегава оригиналне партитуре за своје филмове, већ се користи снимљеним песмама и хитовима.

– Сваки редитељ је слободан да бира музику коју жели, мада има оних филмских стваралаца који избегавају музику композитора јер се плаше да би им композитор могао украсти нешто од филма. Наравно, то је бесмислица. Што се Тарантина тиче, његов главни циљ је да режира осећања гледалаца. Оригинална музика би му тај циљ угрозила, одговорио је Деспла.