Живот по јеванђељу

Оно што је чинио за живота, патријарх српски господин Павле потврдио је и чином своје смрти. Ојачао је у људима то што би сваки појединац требало да има – човечност и човекољубље. Побудио је благост и љубав према другоме, порив ка радиности уз скрушеност у добрим делима, снагу за трпљење и праштање. Подсетио на вредност скромности као врлине, на лепоту саосећања и даривања, на смисао духовности која крепи у искушењима. Покренуо осећање за правду, мирољубивост, ненасиље, слогу...

Тако је било бар са већином обичног света, православаца али и припадника других вероисповести, верника али и атеиста. Искрена жалост за патријархом обузела је, масовно, и Србе и грађане Србије. Једино су политичари и овај догађај покушали да употребе за своје дневнополитичке циљеве, неумесно и неумерено.

Остаје још прилике да званичници, како државе тако и Цркве, посведоче истинско достојанство пред смрћу овог достојанственика чија је идеја водиља била чувати се највише од нељудског у самоме себи.

С обзиром на дуго, двогодишње боловање патријарха Павла, његов овоземаљски крај није представљао изненађење и телевизије су могле бити припремљене за програм пригодан часу коначног овоземаљског одласка Његове светости.

Показало се да је током тродневне жалости најлакше оним ТВ кућама чија програмска концепција подразумева озбиљне културне и уметничке садржаје, емисије о верским и црквеним темама, циклусе о националној историји и културном наслеђу, а уз то располажу фундусом сопственог драмског програма и филмске класике. Пред проблемом су се нашле оне телевизије националног домета које су у последње време сате и сате одвајале за „ријалити шоу” по „фармама” и „кућама”, за свакојака весеља у студију и разне игре без граница.

Из свог текућег програма за ову посебну прилику Студио Б могао је да понуди одличне циклусе „Агапе” Александра Гајшека и „Духовнике” Веље Павловића, али и делове серија „Учитељица живота”, „Београђани”, „Мој Београд”... Најјачи доживљај гледаоцима ипак је приуштила Радио-телевизија Србије приказујући поново троделну документарну сагу „Живот по јеванђељу”, снимљену почетком 2007. године.

Тај свеобухватни животопис Гојка Стојчевића, касније монаха и црквеног поглавара Павла, изванредан је ТВ портрет једне изузетне личности, али и сведочанство о приликама, односима, општим друштвеним и политичким збивањима током готово целог једног века. Све је у тој причи склопљено професионално коректно, занимљиво и вешто. Све што је додато основној њеној вредности, живој речи главног јунака, пуној мудрости, топлине и душевне ведрине, функционално је обогатило слику. Многобројна сећања савременика и сарадника патријархових, много архивског документарног материјала, сведен пратећи повезујући коментар, учинили су ову серију драгоценим подухватом који су ауторка Слађана Зарић и редитељка Тања Феро предузеле, чини се, у последњи час.

На корист свих – као део драгоцене оставштине за будућност.

И у славу онога који се упокојио у нади да ће га Господ познати и признати као пријатеља.