Књига која пружа наду

Последња, постхумно објављена књига нашег угледног компаратисте Зорана Константиновића „Литерарно дело и национални менталитет. О једном интердисциплинарном приступу историји српске књижевности” представља завршни, истраживачки корпус овог аутора. Зоран Константиновић је дуг животни и научни опус обележио изузетном и, за наше просторе, необичном преданошћу. Пратећи актуелне токове у науци о књижевности у европским и светским размерама, Константиновић се, при крају живота, посветио најпре интертекстуалним истраживањима књижевних дела, а последњих неколико деценија и интензивном интердисциплинарном истраживању односа менталитета и књижевности.

Константиновић је ову методологију упознао средином осамдесетих година када је она постала актуелна и у европским и светским изучавањима књижевности. Комбинацијом новог тумачења историјских и друштвених процеса, подстакнутих најновијим психолошким сазнањима, формира се сложен методолошки поступак проучавања менталитета у оквиру нових истраживања историје књижевности. Менталитет се, данас, сагледава са социолошког, историјског и психолошког аспекта, открива се у сасвим малим, обичним животним појавама преко којих се показује целина књижевноисторијских процеса. Термин менталитета тумачи се као свест неке шире заједнице, осликане у појединачном припаднику те скупине, али у врло широком кругу, као верска, национална, професионална или регионална припадност. У менталитету се сагледава и однос индивидуалног и колективног, појединца и заједничке свести, али и општег духа свести једног доба или етничке заједнице.

Истраживање односа менталитета Константиновић започиње са анализом феномена српског превода „Романа о Александру”, рецепцији и особеностима превода које откривају структуру феудалног менталитета у средњовековној Србији. Судбина превода „Српске Александриде” прати успон и пад српског племства и продор народних елемената у језику и свести пораженог народа. У 12 текстова Константиновић на одабраним примерима књижевних дела, од средњовековног периода до фазе транзиције српске културе и друштва крајем 20. века, сагледава аспекте српског менталитета у књижевним делима. У том подухвату новог методолошког поступка нашао се „Дундо Мароје”, Орфелинова историја о животу Петра Великог, проблем грађанске свести код Срба у Војводини у 18. веку, сукоби патријархалног духа и европеизације града у Стеријиној драми „Београд некад и сад”, анализа рецепције лика Вертера у склопу српског менталитета на примеру „Вертера” Л. Лазаревића, хумор у ликовима С. Сремца као резултат регионализама српског менталитета, дух паланке у Нушићевом опусу, синдром окупације у романима Б. Ћосића и С. Селенића, сусрет патријархалног менталитета и нове идеологије у роману „Мирис оскоруша” Д. Ђуровића и, на крају, обележавање главних особина српског менталитета у процесима транзиције.

„Литерарно дело и национални менталитет” је књига која пружа наду да интердисциплинарни приступи књижевности имају смисла, али само када је реч о ауторима, који са изузетним сензибилитетом могу уз помоћ других хуманистичких дисциплина да продиру у семантику и структуру књижевног дела. Зоран Константиновић је био један од тих малобројних, умерених и одмерених научника.