Бескомпромисни, ангажовани, деликатни...

Филмски фестивал Манхајм – Хајделберг (који се одржава у оба суседна немачка града), по свом концепту афирмисања нових ауторских имена и остварења светске кинематографије профилише се као значајан догађај у породици фестивала Старог континента.

Са њега су поникла имена попут Фасбиндера, Вендерса, Ларса фон Трира, Атома Егојана. Главни програм овогодишњег 58. фестивала који је управо завршен, тематски је био оријентисан углавном ка граничним стањима протагониста који су или на друштвеној маргини или пак на прагу новог поглавља живота у емиграцији, било да филмови долазе из Латинске Америке, Канаде, Велике Британије, Шпаније, из Ирана или пак Мађарске. Оно што повезује велику већину остварења јесте наративизација покушаја превазилажења задатих судбинских околности и буђење вере да је то могуће. Протагонисти су оковани наметнутим судбинским контекстом, готово натуралистичким миљеом, или су пак давно у младости починили неки преступ, неку грешку која је одредила њихову даљу судбину. Дакле, судбина и вера су лајтмотиви филмова многих младих аутора на овом фестивалу.

Филм Животињско срце швајцарске дебитанткиње Северин Корнамиза, добитнице награде удружења филмских критичара ФИПРЕСЦИ, као и награде екуменског жирија и награде special mention главног жирија, доноси посве другачију перцепцију земље чоколади, сирева и сатова. У снажној руралној мелодрами смештеној на једну изоловану фарму у алпским брдима, планински пејзажи нису слика идиле и хармоније, већ су напротив претећи, пуни коби и слутње.

Брачни пар четрдесетогодишњака, рутина бављења око крава и коза, сведен је само на ретки механички сексуални однос који задовољава једино супруга, Пола. Но оно што је сјајан наративни дар како редитељке тако и главног глумца је то да испрва гледалац саосећа са женом као жртвом да би постепено саосећао са мушкарцем, једном опустошеном, емотивно осакаћеном креатуром, који ће начинити надљудски напор да од бестијалног постане хуман. Присуство новог актера, сезонског радника, Шпанца, пољуљаће ту злокобну равнотежу, не у смислу manage a trois већ у својству катализатора. У околностима које изгледају као непроменљиве и судбинске, питање вере је кључно – жена има вере, чак иако је гневна, и оставиће простора за опрост. Питање вере није религијско већ антрополошко, дакле питање колико је човек спреман да трансцендира наметнуте границе. Још један квалитет остварења Животињско срце је вешто ауторско оперисање бинарним опозицијама – мушко-женским архетиповима, бестијалном и хуманом, насилном и исцељујућем, гневом и опростом. Северин Корнамиза засигурно је име које ће представљати важан рукопис европске и светске младе ауторске кинематографије.

Златни пиштољ аргентинског аутора Едуарда Пинта, инспирисан естетиком Рођених убица Оливера Стоуна (џамп катови и нарација разломљена флешбековима и ониричким сценама) у третману криминогеног миљеа једне фавеле у Буенос Ајресу наслања се на опус Мартина Скорсиза. Ова прича прати два дана живота младића Панцете који илегално производи импровизовано оружје и који се, након што се замерио локалном босу, упућује на ритуално путовање реком, са девојком. Снажни контрапункт скучених екстеријера фавеле и екстеријера на обали реке у густој шуми која сугерише рај, утопијски Елдорадо и ванвременост, даје филму Златни пиштољ један потпуно другачији квалитет у односу на клише гангстерског филма у латино гетима. Два нивоа судбине сударају се у овом остварењу – први је дневни хороскоп главног јунака, који ће он понављати као мантру, а други је породична историја и судбина у натуралистичким оквирима. И овде је вера та која протагонисту води на једно иницијацијско путовање, са неизвесним исходом.

Шкотски филм Случајни сусрет редитеља Дејва Корлета, оставља сличан отворен крај у свом наративу. У питању је глазговска натуралистичка прича на трагу опуса Кена Лоуча, о судбинама двоје младих људи, с почетка губитника – Кејла је песникиња која губи дете спонтаним побачајем, губи и посао келнерице и изнајмљени стан, али одржава је вера да је све на свету повезано. Са друге стране је животна прича младог радника у фабрици, Џоа, ситног дилера дроге, такође човека са социјалне маргине, којем умире отац. У овом необично поетичном филму, две наизглед независне приче преплићу се у облику Јунговог појма синхроницитета – догађаји коинцидирају не стога што су у каузалној вези, већ их повезује известан смисао и сврха.

(/slika2)Сестра. Боксер. Дечак,  канадског аутора јамајканског порекла, Чарлса Офисера, најбољи је филм по мишљењу публике – прича смештена у савремени Торонто прати неколико последњих недеља у животу младе медицинске сестре, самохране мајке дванаестогодишњег дечака, која болује од фаталног облика анемије, и која започиње краткотрајну љубавну везу са усамљеним боксером. Редитељ минуциозно прати визуре сва три јунака, младу жену, дечака, и боксера, снажни мелодрамски набој боји ову причу пуну носталгије за родном Јамајком, љубави, емпатије и коначно вере. Лик боксера умногоме наслања на лик којег тумачи Форест Витакер у Џармушевом остварењу Пут самураја. Дванаестогодишњи дечак такође је комплексни лик, заљубљен у магију, музику, затворен у снолики свет, безгранично посвећен мајци која на концу умире. У редитељском поступку приметна је права нијанса која никада не прелази у патетични третман судбине протагониста. Поред заиста сјајне употребе музике (углавном соула и хип-хопа, и то са винил плоча) као драматуршког елемента у нарацији, аутор Чарлс Офисер користи и снажну визуелну пунктуацију бојећи мајчин и синовљев свет жутим и црвеним, а боксеров меланхоличним плавим колоритом.

Будући да немамо много прилике да се упознамо са кинематографијом Никарагве, филм ауторке француског порекла, Флоранс Жожи, Јума, представља право откриће које је занимљиво посматрати као латино референцу на Иствудову Девојку од милион долара – девојка Јума, млада боксерка аматерка из миљеа ниже класе Манагве, снажан женски лик, истовремено и рањив и бунтован, саосећајан и самопоуздан, снагом воље и вером у могућност превазилажења наметнуте границе, отвара ново поглавље свог живота и живота својих сестара и брата.

На крају, поменимо још једно остварење које је тематски и жанровски апартно у односу на претходне – јунаке филма Без наслова америчког редитеља Џонатана Паркера, добитника специјалне награде главног жирија, једине чисте комедије у такмичарском програму. То је иронијски и пародијски померена сторија о њујоршком серклу експерименталних музичара, концептуалних уметника, амбициозних галериста, арт теоретичара, и пребогатих колекционара који контемплирају на теме робне и естетске вредности уметничког дела. Ова духовита и софистицирана комедија, класичне филмске драматургије о некласичној и неконвенционалној савременој уметности, са прецизним ликовима који еволуирају, чини сјајан контрапункт бројнијем корпусу ангажованих филмова овогодишњег 58. филмског фестивала Манхајм–Хајделберг. Иако је победник овог фестивала по одлуци главног жирија био фински филм Писма оцу Јакобу – дуо-драма повишеног патоса, једна бледа посвета бергмановском психолошком понирању у стања протагониста, прилично конвенционално вођена прича о слепом остарелом свештенику којем у читању писама од верника помаже бивша робијашица – прави победници су, чини се, поред храбре Швајцаркиње, представници шпанских и латиноамеричких кинематографија, прилично бескомпромисне ауторске наде.