Диригент оркестра за говор

Зашто човек говори, а шимпанза ћути?

(Ни крај памети нам није ма која досетка или пошалица на рачун најразумнијег усправљеног створа, с времена на време смишљаних да потцртају разликовање два најближа биолошка сродника –

95 до 98,5 одсто истоветних гена).

Човек и шимпанза су се сваки на своју грану еволуционог стабла успентрали разилазећи се (без замерке и препирке) од заједничког претка пре четири до седам милиона година. У међувремену се првопоменути осовио на две ноге и претрпео две малене промене (мутација) у једном гену (FOXP2), које су потпомогле настанку језика и говора. Дотични ген је битан чинилац у преписивању (транскрипција) генетских порука, јер утиче на понашање других „наследних јединица”.

Испоставља да је својеврсни заповедник у надзирању и исказивању способности говорења, иако није једини уплетен у ово умеће. Сасвим је извесно, међутим, да другачије изгледа и делује код мајмуна. Од 20.000 „наследних јединица”, колико их је у грубим цртама пребројано у човековој ниски (геном), засенило га је тек неколике. Имају га све животињске врсте, а ни у једној се није преобразио у тако величанственог мајстора.

Миш није прозборио

Немачки биолози су ове године у Лајпцигу извели несвакидашњи опит: уместо властитог, мишу су генетским захватом (инжењерство) уметнули човечији генFOXP2. И шта се догодило? Ништа. Животињица није ниједну прозборила, упркос сродству по којем су се миш и човек од истог претече раздвојили пре 70 милиона година.

Пре осам година установљено је да је исти ген у темељу ретког наследног поремећаја говора, одашиљући тајну лозинку за лучење протеина-скретничара који се везује за ДНК и помаже да се одреди докле ће се испољити остали гени као протеини.

Недавно су на Калифорнијском универзитету у Лос Анђелесу убацили у људске мождане ћелије узгајане у лабораторијској посуди два облика гена FOXP2 и посматрали шта ће урадити протеини. Открили су да је људско издање потпомогло да се испољи (експресија) 61 ген, а мишје да се утиша 51 ген. У поновљеној провери у стварном мозгу потврђен је претходни налаз.

За многе гене који су праћени одраније се знало да су учествовали у развићу и раду мозга, учвршћујући средишње место гена FOXP2 у деловима за језик и говор. Уједно, он утиче на настанак и развитак меког ткива, што указује да је повезан и с телесном страном говорења и изражавања.

Потврдила се, дакле, претпоставка да је ген FOXP2 својеврсни учитељ у геному. Усмеравајући наследну збирку од 116 сабраће, он је једне стишавао, а друге све гласније појачавао! Зар вас то не подсећа на диригента симфонијског оркестра?

Природно одабирање

Чланак је објављен у угледном часопису „Нејчер”, а првопотписани Данијел Гешвинд, професор неурологије, психијатрије и хумане генетике, сматра да дотични има кључну улогу у разликовању људи од шимпанзи, казујући шта мора да се одигра у мозгу. Промену је доживео у време када је човек овладао говором.

Неколико гена под под палицом FOXP2 показује знаке да су били изложени скорашњем еволуционом притиску, а то значи да су били поспешени природним одабирањем (селекција). Може се, свакако, рећи да се мењала и цела ова мрежа гена доводећи до језика и говора. Уосталом, поједини су уплетени у оболења која укључују говорне сметње.

Али, није само овај низ упетљан у појаву језика. Исти ген FOXP2 је подједнако делатан у обема можданим половинама, а средиште за језик смештено је само у једној (асиметрично).

Код људи с незнатним одступањима уочавају се једва приметне разлике на доњим вилицама, језику и непцима; подозрева се да се нешто слично појављује код шимпанзи. Помаља ли се обећавајућа стаза до излечења извесних наследних оболења (на пример, аутизам)?

Данијел Гешвинд намерава да зачепрка дубље у улогу сваког „члана симфонијског оркестра” и одгонетне да ли се и ови гени разликују код људи и шимапнзи. И да открије где се испољавају у мозгу и у којим ћелијама су нејделатнији.

Другим речима, да растумачи зашто се људски мозак рађа с неком врстом ожичења (струјно коло) за говор и језик.