Писање не може бити хоби

Ирски писац Филип О Кјалах (1968) на протеклом 54. сајму књига у Београду представио је нашој публици своју дебитантску збирку прича „Белешке из турског куплераја”, коју је објавила кућа „Албатрос плус” у преводу Ђорђа Кривокапића. За ову књигу О Кјалах је добио награду „The Rooney prize” за ирску књижевност, као и „Glen Dimplex Fiction Prize” које се додељују писцима почетницима за њихове првенце. О Кјалахова проза, сматра критика, пружа не само један нови глас већ читав један књижевни простор који лежи између Ирске и Источне Европе. Филипа О Кјалаха замолили смо за разговор за „Политику”.

Из ваше биографије приметно је да лако прелазите границе нових култура. Шта вас је вукло Русији, Шпанији, САД, Грузији, Турској, Косову, да бисте се коначно настанили у Будимпешти?

Крстарење светом је проистекло из радозналости. У природи је човека да пожели да напусти своје станиште да би осетио услове живота на неком другом месту. Мој први одлазак из Ирске 1989. није био део озбиљно разрађеног плана. Штавише, реч је више о стицају околности, одсуству стабилности и немогућности сталног запослења у сопственој земљи. У Шпанији сам предавао енглески, у Русији студирао руски, у САД радио послове радника и возача, и тада почео да пишем, а на Косову сам био 2001. код пријатеља који је тамо радио. У Румунији ми је сасвим удобно и нећу ићи даље.

Где је онда Ваш дом?

Отишао сам из домовине у својим двадесетим, али након деценије лутања силна странствовања су ме помало уморила. После шест месеци селио бих се из једне земље у другу, питајући се „а где ћу сад”. Нисам више желео да трошим енергију на селидбе, већ да се зауставим и усмерим је на рад. Иначе, своје ирско порекло не истичем превише. Прво сам људско биће, па тек онда Ирац и све остало. Нема ничег посебно ирског у стварима о којима пишем. Радња мојих прича смештена је у све градове у којима сам живео. Мој дом је Букурешт јер ту себи могу да приуштим стан и живот од свог рада. Јер, писање не може бити хоби. Треба много вере у себе да би се човек предао списатељској опсесији, без гаранције на успех. У дневнику Џека Керуака, писца којем сам се дивио, пише колико је чврсте воље, година дисциплине и озбиљности, потребно да би се човек могао назвати писцем. Посебно ме је дотакао податак да га је на почетку каријере његово окружење бодрило да истраје. Ја то никад нисам имао, и мислим да сам изгубио неколико година у томе што ме нико није охрабрио да наставим... Сада сам задовољан, ствари су се промениле када сам објавио прву књигу.

Критичари оцењују да доносите свеже идеје у ирски књижевни простор. Какав је Ваш однос према ирској књижевној традицији?

Моје приче су за критичаре неочекиване јер не доносе ирску атмосферу и тон. Ја немам емотиван однос према ирској традицији јер на мене нису утицали ирски већ амерички и руски писци. Од Буковског, Керуака, Хемингвеја учио сам се списатељској спонтаности, једноставности и директности преношења јунакових искустава. Достојевски и Чехов били су ту због скоро религиозне посвећености акту писања, као и дубоке жеље да путем анализирања понашања, често очајника, оправдају њихову људску природу. Од таквих писаца треба красти занат јер при писању сваке нове приче јави се проблем који мора бити решен. Недавно сам на једном конкурсу за кратку причу био у жирију и читао те, већим делом, конфузне и дугачке приче младих људи, који не успевају да задрже пажњу. Дошло ми је да им викнем: „Људи, научите да ставите зарез на право место. Обратите пажњу где се ставља тачка!” Али треба и грешити, све се учи искуством. Исто као са музичким инструментом: у почетку правите буку мислећи да свирате све док из ваших руку не потекне музика. Не може се успех добити из прве, стрпљењем се лечи фрустрација почетника.

У већини Ваших прича приметна је немогућност мушкарца да заволи жену, неспособност да доживи љубав. Зашто су, по Вашем мишљењу, партнерски односи толико компликовани?

Већина веза не успева због конфликата различите природе. Живот је састављен од разочарања на сваком кораку, и ваља их превазићи без последица, усмерити се на оно што шкрипи, сагледати очекивања, проценити добитке. Ја пишем о неоствареним љубавима јер су такве приче литерарно узбудљивије од оних где се двоје воле и живе срећно до краја живота. И не само у љубави, уопште, моји ликови су неостварени, нестабилни маргиналци, који нису успели да се уклопе у пожељну друштвену слику. Често ми се јави визуелна слика таквих јунака, а некад је то ствар инстинкта. Такву причу запишем за два дана, а има оних које пишем годинама. Ваљда то зависи од тога колико ме бог воли у том тренутку. У почетку сам све приче бацао јер ми ниједна није била довољно добра. Сада када нека није добра, радим на њој, све док то не постане. Поред прича, пишем и сценарија за филм, а баш недавно сам завршио један. Посреди је љубавна прича на тему има ли праве љубави.

Верујете ли ви у праву љубав?

У коју другу бих веровао? Али нама се сулуде ствари дешавају управо зато што верујемо у праву љубав. Ја је још нисам нашао…

Мирјана Сретеновић

------------------------------------------------------

Људи живе у будућности

Као дипломираном филозофу, која филозофска школа је најближа вашем доживљају света?

Ако бих пробао да будем духовит, мој филозоф би био Чарли Чаплин, ако се уозбиљим бираћу зен будизам. Зашто? Најважније идеје живота људи пропуштају јер константно живе не чак ни у прошлости, већ у будућности. Мисле шта ће бити, шта ће урадити, где ће ићи, колико ће зарадити, и заправо никада не живе у садашњости, нити су је свесни. Једина стварност која нам се дешава тече сада. Свака одлука која те учини мање свесним садашњег тренутка, чини те несрећним, јер стално желиш нешто друго а оно никако да дође. Зато треба поједноставити живот. Отклонити илузију да ћеш се остварити у будућности, јер да би се то догодило, мораш на томе радити сада. Превише смо опседнути планирањем, мерењем, поређењем ствари, а треба достићи мир у себи, и почети са перципирањем реалности. Не кажем да ја у томе успевам, али самим тим што сам тога свестан, сматрам да сам на добром путу.