Лево-десно, а опет тесно

Да дођете до места које тражите, скрените лево, па десно, опет лево, и поново десно, а на раскрсници где се више не може право можете и лево и десно, јер се оба смера срећу у тачки ка којој сте се упутили. Усмеравање у овом стилу, какво локални живаљ често даје дезоријентисаним дошљацима, сада лансирају и многи глобалисти – да би нас обавестили да се до циља стиже само ако се правовремено скреће с правца, све док се не допре до позиције с које „сви путеви воде у Рим”.

Обе препоруке показују се у пракси, местимично бар, као исходи још незалечених последица идеолошких теревенки. Док једни запевају „лево, десно нигде мога стана, ој улице и ти си пијана”, други се једва придржавају „као пијан плота”…

Прецизније: аналитичари констатују да су тетурања проузрокована идеолошким, поготову партијским, омамљеностима међу битним узрочницима текуће глобалне кризе. Претеривало се, додају, и улево у удесно, па и у кретањима ка центру, тако да је на све стране свима постало – врло тесно.

Примера је превише за расположиви новински простор. Наводимо само неколико и укратко.

Претеривањем удесно, уз пропагирање самоуређивања тржишта као „светиње”, Америка је у неприлике увалила себе а потом и свет, а с новим председником Бараком Обамом кренула је улево, да „исправља криве Дрине”, што су конзервативци осудили као „недопустиво приклањање социјалдемократском европском устројству”. Упоредо с тим, европска социјалдемократија је „зглајзнула” у њеним најзначајнијим упориштима – Француској, Немачкој, па чак и у најпоузданијој јој Шведској – препустивши власт десници. „У чуду” су се нашли многи апсолутни и релативни „аутсајдери” свикли да махом следе „главни правац”, који се наједном раздробио. Где смо, шта смо и куда да кренемо, улево или удесно, питају збуњено.

Чланице Европске уније су се, у напору да обједињене парирају моћним интеграцијама – какве, по унутрашњим устројствима, представљају САД, као и понаособ Кина, Русија Индија, Бразил (окупљени у групи БРИК, назване тако по пригодном реду иницијала квартета) – управо сагласиле да поставе нове инокосне органе – за улогу континенталног председника одредиле су белгијског премијера Хермана ван Ромпуја, а за шефа дипломатије британску бароницу и њихову комесарку за трговину Кетрин Ештон. Водило се, уз остало, рачуна о „неопходности” да се успостави идеолошко двојство у ЕУ – с њим као десничаром и њом као левичарком.

Усклађивање се јавља и као приоритет Обами иако је изабран да левичарењем збрише десничарење– сугерише у „Њузвику” амерички експерт Фарид Закарија. У тежњи да учврсти „национално јединство”, председник слаби ентузијазам присталица, а појачава га међу противницима. Стреми обично подразумевајућем центру, оцењује Закарија у напису „Раст деснице”.

Припајање центру је, пак, један од главних разлога за поразе левице у тренутку кад се очекивао њен ванредни успон због краха на Волстриту, за који је окривљен „дивљи капитализам”, образлажу други хроничари. Социјалдемократија се у Европи толико „слизала” с десничарским концептом да је грађане окренула против ње саме, сматра италијански филозоф Паоло Флорес д’Аркаис. Оправдано се, пренео га је шпански „Ел паис”, оградила од комунизма (совјетског типа), али је изневерила сопствене смернице да ће се борити за уравнотежавање положаја друштвених слојева. Стога је, сматра, већина гласова у водећим европским системима отишла десничарским кривцима за кризу – на основу рачунице да се треба више уздати у то да ће грешке исправити они који су их починили него они који им се нису ефикасно одупрли. „Толерисање” низа извитоперавања довело је до „распрострањивања мафије широм Европе, од Москве до Мадрида и од Сицилије до Балтика” наставља Флорес д’ Аркис. Уз напомену да томе треба да се више супротставе медији, чија је дужност, како је одавно поручивао Џозеф Пулицер (чије име носи и награда за новинарство у САД) да јавности указују на неправде, корупцију и грешке власти. „Наша држава и штампа ће успети или пропасти заједно”, говорио је такође Пулицер.

Као персонализација усклађивања судбина, учестало се наводи бразилски председник Луиз Инасио Лула да Силва. Био је „пребучни” левичар да би до чела државе дошао „спуштањем тона”, а потоњим председниковањем показао да је могуће деловати у прилог и ојађенима и обогаћенима и међународном поретку.

Мало ко може да га, у том погледу, репризира. Дриблингом лево-десно, надмашио је чак и Обамин скок-шут, у надметању за олимпијаду 2016.

Многи покушавају да се „финтом” попут Луле, а по угледу на чувено крило „кариока” Гаринчу, који је варао противнике покретом улево да би одмакао удесно а онда набацивао лопту улево да би саиграч погодио у центар (гол), пробију до неког светског трона. Такве мајсторије, и у обрнутим комбинацијама, ретко успевају, па све „враголије” треба и помно и пажљиво увежбавати…