Софтверска Србија

У српском огранку „Мајкрософта” не крију задовољство: девета заредом „Синергија”, највећа информатичка светковина на Балкану, испунила је сва очекивања, иако јој неколико дана уочи отварања претило одлагање због новог грипа. Владан Живановић, готово годину дана први човек, искрено је обрадован великим одазивом учесника –

више од 2.000 из земље и иностранства. А још више исказаним занимањем за нови оперативни систем „виндоуз 7” (Windows 7) који ће, како упућени предвиђају, средином 2010. снажно покренути информатичку индустрију у свету.

Има ли изгледа да се Србија преобрази у земљу софтвера, ако је само у „Мајкрософту” упослено више од 300 стручњака пореклом из ових крајева?

Ми дубоко у то верујемо. Наша земља је претходних деценија била извор врсних стручњака, а један део их се пословно доказао у „Мајкрософту”. С обзиром да садашња канцеларија у Београду, рачунајући Развојни центар, броји стотинак људи, верујем да је јасна порука да Србија има сјајну перспектику у овој области.

Како се сваки „Мајкрософтов” зарађени долар вишеструко оплоди у рукама корисника? У чему је тајне те математичке алхемије?

„Мајкрософт” свој пословни модел заснива на снажној партнерској мрежи. То практично значи да применом нашег софтвера корисници имају вишеструку могућност да своје знање и способности наплате на задовољавајући начин.

У шта је информатички див из Редмонда уложио 30 милиона долара код нас? Наведите кључне разлоге који су упливисали на такво опредељење?

Искрен да будем, не знам да ли смо икад сабрали колико је уложено до сада. У канцеларији је запослено око 100 људи који годишње сарађују с више од 500 партнерских компанија, а и нашим корисницима, од појединаца до највећих компанија. Један део везан је за пројекте које има Развојни центар са централом у Редмонду. Ми сваке године у Србији за све то потрошимо изнад седам милиона долара. Када узмемо у обзир резултате, верујем да смо знатно допринели да информатичка делатност буде овде више цењена. Још је дугачак пут пред нама до зрелог тржишта и ми стрпрљиво на томе радимо. „Мајкрософт” то чини на свим тржиштима, уважавајући, свакако, посебности Србије.

Шта је пресудило да највећа софтверска компанија у свету баш у Србији – после Енглеске, Индије и Кине – оснује свој истраживачки центар? Каква се памет, преточена у технолошка достигнућа, може у Београду породити?

Развојни центар Србија (Мicrosoft Development Center Serbia) основан је захваљујући, искључиво, способностима наших људи у „Мајкрософту”, првенствено др Бодина Дрешевића, врхунског научника, који је одлучио да се, бар привремено, врати у домовину верујући у вештине и знања овдашњих људи, и мог претходника, Дејана Цветковића, који је убедио кључне људе у Редмонду да је то одличан потез за компанију. После тога смо упорним радом и сјаним резултатима и наставили да растемо.

Хоће ли овај расадник новог знања и умења опстати и остати у Београду, имајући у виду смањивање броја запослених свуда у свету?

И поред изазова економске кризе, он је преживео. Додуше, Бодин Дрешевић је добио нови и, прихвативши га, одлучио да се врати у САД, али његов наследник, Драган Томић, врстан стручњак, наставља истим путем. Део наших колега, врхунских зналаца, одлучио је да с Бодином Дрешевићем прихвати понуду и отисне се преко Атлантика. Сама та чињеница, у доба кризе, говори колико вреде домаћи стручњаци.

Које бисте кораке предузели да се од продаје домаћих програма зарађује у свету? Извозите ли нешто из Србије?

Има их неколико које могу предложити. Један је да се више, на различите начине, подстиче информатичко-комуникациони део привреде. Могуће је смањити пореске стопе, инвестирати из државних извора упоредо с произвођачима, створити повлашћену климу за домаће компаније у домаћим подухватима, обезбедити им маркетинг када се пробијају на друга тржишта.

Што се тиче „Мајкрософта”, ми ништа не извозимо, али наш Развојни центар прави делове производа који се касније продају у целом свету. И наравно, веома смо поносни на сарадњу с нашим партнерским, домаћим компанијама, које постају предводници у региону и извозници знања у разне земље.

Има ли код нас довољно образованих и обучених људи за овај надалеко тражени посао?

Извесно је да има. Сећам се да је на првом конкурсу за потребе Развојног центра, од укупног броја проверено 400 пријављених, а било је само десет упражњених места. Све су то били врхунски кандидати, са одличним знањем, и ја верујем да је највећи део сада у домаћим компанијама. Али морамо да водимо рачуна да више не извозимо стручњаке, већ да покушамо да вратимо оне који су у протеклих неколико деценија напустили земљу јер нису имали другу могућност. Много мојих пријатеља живи у иностранству и ја верујем у будућност када ће се они вратити овде, овај пут као инвеститори.

Чиме сте задужили „Мајкрософт” да преузмете руководећи положај у једној земљи?

„Мајкрософт” је компанија у којој се много води рачуна о усавршавању и напредовању људи. Претпостављам да је мој пут добар пример. Вероватно су резултати које сам имао као директор сектора за сарадњу са великим корисницима били важни, а још важнија способност доброг одабира људи, одличан тимски рад и подстицање талената. Надам се да сам тај дух пренеона ново радно место.

Када бисте, макар на кратко, сели у столицу министарке за телекомуникације и информатичко друштво, чему бисте се највише посветили?

Моја област је само један део њених брига. Желим је да наставимо да унапређујемо информатичко образовање, уз снажан развој домаћих компанија и, наравно, потпуну заштиту интелектуалне својине. Без доследне примене закона о заштити интелектуалне својине нема даљег напретка. Од новца који се изгуби због пиратерије могло би да се изгради неколико болница или школа или потпуно занове сви компјутери у државним органима, болницама, школама.

Ослушкују ли овдашњи политичари и парламентарци глас пословних људи, што је неизбежно у тржишној економији? Имате ли прилику да – кадгод је неопходно – назовете премијера или одговарајућег министра?

Свако треба да се бави својим послом. Понекад ми се чини да нема слуха, а када видим колико смо заједно постигли, могу да будем задовољан. Мени највише недостаје више разумевања, као да су претходне деценије оставиле превише лошег искустава, па је поверење спало на ниске гране. Немам прилике да назовем ни премијера, ни министре, а ни навику да то чиним. Рачунам да наши партнери то могу и да се види колико ми, србијански „Мајкрософт”, можемо бити добри амбасадори у свету.