Босански ћорсокак

Од крупних речи и великих парола о националној самодовољности многим држављанима Босне и Херцеговине већ је мука у стомаку, боље речено, мука им је од празног стомака. Редови испред народних кухиња повећавају се из дана у дан и, што је забрињавајуће, у тим редовима све више је младих, школованих људи, који траже барем „кришку хлеба”, јер шансе за посао нема, нити им је било ко нуди. „До сада је многе људе било срамота да траже, али данас никог није срамота”, каже Мевла Салчин, шефица народне кухиње у Мостару.

Политичари, затворени и заробљени у националне торове, такву стварност не виде нити желе да виде већ „отровне стреле” одапињу из једног ентитета у други, из Федерације БиХ у Републику Српску и обрнуто, а цех плаћа „мали човек” преко чијих леђа се прелама сва стварност државе која и постоји и не постоји, која служи као вежбаоница разним светским политичарима за експерименте без јасног циља, за „пакете” без садржаја.

Уместо малих корака који служе бољитку ових дана се нуде велики пакети, нпр. Бутмирски и слични са јасним сазнањем да се ништа у њима не добија, а много губи. Губи на времену и енергији. Такви пакети обилато служе актуелним политичарима да сву кривицу за неуспехе пребаце преко суседног плота. Своје двориште нити ко види нити чисти. Једни виде спас за БиХ само у централизму, односно у централној каси којoм би они владали и из ње узимали шаком и капом, а делили на кашичицу „сиротињи раји”. С друге стране спас од такве политике налази се у ентитету и његовом очувању, што ни у ком случају није спорно, уколико и једна и друга страна имају било какву визију како да народима који живе на тим просторима буде боље. При томе, иако је у БиХ много шта спорно, неспорно је да политичке елите ушанчене у своје забране игноришу стварност и економску кризу у којој су се нашле стотине хиљада породица жељних „кришке хлеба”. За њих је питање живота и смрти шта они губе жељеним реформама у кључним областима политике и економије, а не то шта добијају грађани БиХ. Сваки добитак, свака позитивна промена за грађане, за њих је истовремено и губитак.

Због свега тога, због бројних промашаја у економији, „излаз” за БиХ се налази само у политичкој реторици и то оној са предзнаком националног. Јер то је плодно тлo око кога се лако постижу поени, лако налазе кривци, лако окупља осиромашени народ, ватрено групишу подељени медији ширећи страх од наводне угрожености Сарајева Бањалуком, односно Бањалуке Сарајевом, а последњих месеци баук стиже и из Мостара.

Стварност, како је приказују поједини политичари у БиХ и њима одани медији, таква је да изгледа да живота изван вере и нације нема. Неспремни на компромисе једни радије упиру очи у „стране газде”, с надом да ће уместо њих одрадити посао, други их гледају попреко процењујући да су они сметња за њихове неутољиве амбиције. Земљу су довели у ћорсокак из кога постоји само један излаз који им не могу донети ни Европа ни Америка. Морају га пронаћи сами. Да би у томе успели морају претходно заједно сести и разговарати.