„Хвала Богу да смо напустили ове поноре“

Хондурас је једна од пет централно-америчких држава, лепа, рајска земља са тропски влажном климом и фантастичним цвећем и воћем. Ваздух је тежак за дисање прва два дана, али после тога, ово је једно од „оних“ места о којима се машта кад је у Србији новембар и спрема се траљава грејна сезона.

Постоји легенда која каже да је Кристифор Колумбо на једном од својих путовања у нови свет пролазећи поред централно-америчке регије написао „Gracias a Dios que hemos salido de esas honduras“ или „Хвала Богу да смо напустили ове поноре“ (хондурас на шпанском = понори, дубине), те се држава зове Хондурас а први град који је основан на атлантској обали Хондураса Gracias a Dios (шп. „Хвала Богу“).

Ову исту реченицу планирам да поновим и ја кад у понедељак после двонедељног боравка овде напустим Хондурас. Не зато што ми се Хондурас не допада, нигде на свету нисам јела лепше јагоде и пила бољи сок од маракује, него зато што сам у Хондурасу престала да се осећам безбедно. Далеко од тога да сам од оних презаштићених Европљана који се гаде и на најмању појаву насиља, и фантазирају да ће их побуњено-терористичко-људождерски комунисти/анархисти киднаповати и одвести pick up-ом на који је монтиран митраљез у џунглу.

Не, ја сам одрасла у Србији деведесетих и ласкам себи да знам како да се понашам у кризним ситуацијама. Ипак, у земљи у којој чувар паркинга носи мачету, чувар драгстора пиштољ по избору а чувар апотеке пумпарицу, а делују као људи који мисле да имају право да исте употребе, први пут сам у свом животу осетила да је паметније да не излазим сама на улицу, јер између мене и поменуте џунгле не стоји никакав закон или дипломатска заштита.

Политичка позадина нестабилности су јунски догађаји који се могу а и не морају назвати „државним ударом“, у којима је бивши/садашњи председник Хондураса Мануел Зелаја протеран из земље јер је у чавезовском сценарију покушао да организује Референдум о уставној промени којом би му био омогућен реизбор. Јавност је у Хондурасу подељена у погледу подршке Зелаји, толико подељена да се чланови породица и најближи пријатељи налазе на различитим странама.

Разлог томе је то што узроци поделе нису политичке природе већ неслагање око начина на који земља треба да се бори са сиромаштвом и ко је за сиромаштво уопште крив? Хондурас је невероватно сиромашан и поред издашних природних ресурса и 700 км дугачке атлантске обале. Концентрација богатства и моћи је у неколико затворених породичних кругова, и та чињеница је позната свима у Хондурасу.

Избори у Хондурасу се увек одржавају последње недеље новембра, сваке четврте године, и увек су генерални, што би се код нас рекло „на свим нивоима“. Традиционално, у Хондурасу постоје две јаке политичке партије, као у Маркесовим романима, Либерали (PLH) и Конзервативци (PNH). Зелаја и в.д. председника државе, Мичелети, су либерали. Постоје још три политичке партије које имају право да учествују на изборима, али су њихови учинци занемарљиви. Либерална партија је сама помогла у протеривању председника Зелаје јер се „отргао“ контроли централе странке.

(/slika2)Кандидат Либерала за председника Хондураса, највероватнији победник, је Елвин Сантос, док је кандидат Конзервативаца (Национална Партија Хондураса) Порфирио Лобо Соса, познатији као Пепе, на изборима 2005. године заиста тесно изгубио од Зелаје. Ко год победи на изборима, Мичелети и остале интересне групе у Хондурасу се надају да ће са новим председником у палати у Тегуцигалпи случај Зелаја бити заборављен. Ова чињеница је генератор опште тензије у земљи јер Зелаја и даље има многе присталице који често добијају подршку из Никарагве и Салвадора, земаља готово подједнако нестабилних. У недељу, 22. новембра једини аутопут у земљи, Сан Педро Сула – Тегуцигалпа је блокирала је војска јер су присталице из Никарагве са Зелајистима кренули на Тегуцигалпу. У среду, 25. новембра експлодирала је бомба руске производње у Палати правде у Тегуцигалпи. Атмосфера одаје нестабилност, опште неповерење, незадовољство грађана и апатију.

Хондурас за свог спољнополитичког заштитника увек види САД, и то је један од разлога зашто је Зелајина политика приближавања Чавезу изазвала толико жустро противљење. САД су присутне на овим просторима од Другог светског рата, имају своје војне базе и сви становници Хондураса маштају о животу у САД. Морам да признам да их нимало не кривим јер је спољнополитичка и новчана помоћ Хондурасу неопходна. По питању новембарских избора Вашингтон се није изјашњавао, јер се донекле и сама Обамина администрација налази у контрадикторној позицији. Они су осудили јунске догађаје у Хондурасу као атак на демократију. Новембарски избори дају легитимитет јунским догађајима, јер случај Зелаја након ових избора више нема никакву тежину. Због овога се у Белој кући Хондурас не спомиње.

(/slika3)Општем застрашујућем утиску доприноси и огромна количина оружја на улици и у свакој кући у Хондурасу. Мачете, пиштољи, митраљези, полуаутоматске пушке, сачмарице, пумпарице, калашњикови, све сам то видела још током путовања од аеродрома до хотела. Потпуно суманута ситуација којој је очигледно једина сврха да обичне људе застраши и повећа тензије. Хондурас је доказ да више оружја значи и више насиља.

Хондурењоси не полажу наде у промене након избора. Многи од њих и не желе да разговарају о политици, или сматрају да је политика нешто недостојно и прљаво. Кажу: „Ја морам да радим сваког дана, зашто би мене интересовала политика?“, и мени ово звучи помало познато. Одзив на изборима је низак, око 30 процената, што је апсолутно диспропорционално медијској пажњи и количини новца уложеној у кампање две највеће партије, „црвених“ и „плавих“.

Новине не пишу ни о чему другом, сви су билборди закупљени и са њих се зубато смеше кандидати, а потенцијалне прве даме, нарочито Беки де Сантос, се сатиру од доброчинства. Све ово само наглашава огроман јаз између минијатурне повлашћене мањине и готово несхватљивог сиромаштва остатка становништва.