Није лако с децом

Колико се свет променио говори и следећи пример. Чувена фотографија голе вијетнамске девојчице, која ужаснута бежи из свог села запаљеног напалм бомбама, донела је 1972. године аутору Пулицерову награду (а по многима је у потпуности окренула америчко јавно мњење против вијетнамског рата). Данас би издавачу који би је објавио донела високу новчану казну. Сматрало би се, наиме, да је таквим излагањем јавности повређено достојанство несрећног детета.

Овај пример наведен је у расправи вођеној на иницијативу Уницефа, 20. новембра, на Светски дан детета – а седмицу касније у широким изводима приказаној на Инфо каналу Телевизије Б92. Неколико министара и државних службеника, неколико представника невладиног сектора, неколико главних и одговорних уредника дошло је да разговара о томе како се медији у Србији баве децом и колико у свом раду поштују Конвенцију УН о правима детета из 1989. године, као и домаће законске одредбе и професионалне кодексе који су из тог међународног документа проистекли.

И овом приликом јавиле су се дилеме попут оних шта медији раде у интересу јавности а шта зарад сензационализма и сопствене добре прође, може ли велики публицитет дат међувршњачком насиљу бити контрапродуктиван јер подстиче ширење негативних модела понашања, има ли смисла коришћење иницијала и „замагљивање” лика малолетника ако се другим подацима заправо открива његов идентитет…

Што се телевизија тиче, и голим оком је видљиво оно на шта је указала анализа рађена наменски за овај скуп: да емитери националног значаја највише, 40 посто, простора намењују забавним садржајима (у које све чешће улази риалити шоу), да је време уступљено рекламама веће него оно посвећено дечјим, образовним и научним емисијама заједно.

Али ваља подсетити на тешкоће и недоумице које наше телевизије имају у свакодневној пракси и онда кад искрено настоје да се придржавају правила о најбољем интересу детета – и у тој теми налази се додатни смисао опсежног извештавања ТВ Б92 о поменутом скупу.

Шта, рецимо, да ради управо ова ТВ кућа, припремајући серијал о садашњем насиљу спортских навијача, кад свака лична историја „јунака” тог типа почиње управо у његовом малолетничком узрасту, како да истраживачки ослика појаву ако мора да „штити” или „крије” актере приче у њиховој почетној преступничкој фази?

Да ли је довољно кад ТВ Пинк, или друге телевизије, свеједно, помере неприкладне садржаје, провокативне емисије или филмове у касне сате кад се увек нађу они који све то, па још и своје аматерске „видео радове” сличне врсте, одмах избаце на Интернет?

Како да, на пример, Студио Б извршава своју обавезу да помно извештава о догађајима у граду, а да заобиђе својеврсну злоупотребу деце у политичке сврхе, тај призвук неодмерене предизборне кампање, тако очигледан у понашању градских власти која убрзано, пред понављање избора, по Вождовцу отварају вртиће и игралишта, обнављају школе и сређују школска дворишта, с даровима посећују малишане који су болесни, талентовани, сиромашни...?

Имају о чему, зарад добробити деце, у медијима мислити. Али други имају и више.