Фирма вреди онолико колико продаје

Јавни сектор мора да стимулише иновације, сагласна је већина учесника недавно одржаног међународног скупа посвећеног изазовима са којима се мала и средња предузећа сусрећу на путу ка Европској унији. Немачка је схватила да је из економске кризе може извући талас нових производа, па је у мала предузећа уложила две милијарде евра. Француска ће то исто учинити, а Србији је препоручено да следи те примере пошто има потенцијал да се бави иновацијама. Највећи проблем код нас је, међутим, афирмација новог производа који да би се пробио на тржишту мора да буде јефтинији и бољи од увозног.

„То је болан и тежак посао”, каже Томислав Тришовић, оснивач стартап фирме „Аква кристал”, која окупља групу научника Института техничких наука Српске академије наука и уметности одлучних да резултате истраживања из области нано-катализе примене у пракси.

– Министарство науке вас подржава да направите производ. Али када желите да експлодирате на тржишту, онда немате механизме. Лако је направити шољицу за кафу и видети да она има функцију. Али треба имати два милиона таквих шољица и појавити се у продавницама. У том смислу, државна помоћ би добродошла малим предузећима у изради бизнис планова, добијања повољних или бесповратних средстава која би се искључиво уложила у репроматеријал, помоћ у набавци производних машина и бенефицирану патентну заштиту бар за земље Европске уније – сматра Тришовић.

Он каже да се наши људи плаше свега што им је ново и непознато, немајући осећај за иновације и наводи пример да када се Американцу каже за јефтини производ са новим перформансама, он одмах „укључи две антене”.

О томе како је пред најездом пословних „ајкула” из азијских земаља и гиганата са Запада његова фирма која израђује уређаје за дезинфекцију воде (од идеје до финалног производа) закорачила на домаће тржиште, каже:

– Отишли смо код једног дистрибутера и рекли му да можемо да конструишемо и производимо уређаје за водопривреду. Почео је да се смеје. Два-три сата смо преговарали, али нам је отворено рекао да не жели да изгуби клијенте. Разумели смо његову скепсу, ипак смо ми људи из света науке. Одлучили смо да му поклонимо два уређаја. Уградио их је негде у околини Београда и није се више јављао. После шест месеци, када смо већ дигли руке, обавестио нас је да наши уређаји раде боље него увозни. Тако је почела афирмација наших производа.

Сајмови, презентације и разни други контакти су, према његовом мишљењу, у сенци маркетиншке интернет кампање.

– Она је најбоље оружје за мале фирме у проналажењу правих клијената и тржишта. Снага једне фирме је једнака снази њене продаје. Овакве фирме морају да се развијају из профита, јер је повлачење новца из кредита за иновативне производе прилично проблематично – каже Тришовић.

Иако тржиште воде има добру перспективу, будући да расте до 30 одсто годишње (као што су се деведесетих година развијали рачунари), научници су ипак одлучили да посао отпочну под окриљем бизнис инкубатора техничких факултета. Јер, он им даје заштиту и помаже да се ослободе страха у области коју не познају. Осим низа административних услуга, он им пружа обуку из менаџмента и продаје.

– Људи из науке су техничка лица фокусирана на проналазак. Али пословни дух у нама тек треба да се изгради. Управо је инкубатор тај амбијент који од нас развојних инжењера и научника треба да направи пословне људе – каже оснивач ове фирме која снабдева власнике базена и јавна предузећа у неколико балканских земаља.

А због недостатка простора, производња је измештена у једно село код Краљева где се производе фото и електрокатализатори, реактори и обрађује метал. Пословање у мање развијеним областима Србије, каже наш саговорник, има своје предности – јефтинију производњу и пословни простор и два-три пута јефтинију радну снагу.

М. Авакумовић