Између сутра и јуче

Рокенрол се може схватити и као научни метод. Њиме се, наиме, може истражити артистички импулс у првобитном облику; пре него што га утицаји из спољашње средине уобличе у складу са прихваћеним схватањима и нормама. Албум „She’s The Dutchess, He’s The Duke” дуета „The Dutchess And The Duke” из прошле године је добар пример за то. Два елемента су била у игри. Потреба за изразом и стил. То што је музика повремено личила на ону коју смо чули на плочама састава „The Rolling Stones” и „Velvet Underground” није изненађење. Артистичка манипулација на плочама тих великих рок група је подешена тако да не ремети прималну природу њихове музике.

Ових дана се појавио нови албум овог дуета. Зове се „Sunset/Sunrise”. Један надахнути новинар је написао да он личи на имагинарни филм чија би прва сцена била она којом се завршава легендарни вестерн Џорџа Стивенса „Шејн”: Алан Лад одлази у даљину, а дечак виче „Шејн, врати се”. Другим речима, детињство се завршило и тзв. живот ступа на сцену. Џеси Лорц, мушка половина дуета и аутор свих песама, постао je отац и озбиљне ствари долазе на ред. Не могу се више безбрижно дрндати рифови Кита Ричардса и писати луридовски стихови.

Џеси Лорц и његова партнерка Кимберли Морисон су представници рок сцене Сијетла. Исте оне која је свету подарила гранџ. Курт Кобејн је свој дуг према њој платио оним што је урадио 5. априла 1994. године. Лорц и Морисонова обављају другачију трансакцију.

Једноставност и наивност који су красили први албум дуета „The Dutchess And The Duke”, на овом новом добили су неколико украса. Први се односи на деликатну продукцију коју је урадио Грег Ешли из састава „The Gris Gris”. Увео је нове инструменте, обогатио аранжмане, на другачији начин разместио светла унутар Лорцових песама. Тамо где су на првом албуму били бес, сумња и мржња сада су страх, наговештаји и неизвесност. Рокерску пропулзивност заменили су замишљеност и недоумица. То најбоље илуструју уводне песме „Hands” и „Scorpio”.

Песме са албума „Sunset/Sunrise” говоре о крају једног животног доба и почетку новог. Нумера „Let It Die” најбоље представља позицију у којој се налазе рокери који се суочавају са одрастањем. С једне стране су љубав према вољеној жени и усхићење због бебе која је на путу, а са друге страх од породичног живота, његове затворске природе и досаде коју подразумева. Један од стихова у насловној песми „Sunset/Sunrise” гласи: „We belong to tomorrow and yesterday”. Суштина је погођена. Сутра и јуче, а између изгубљени младић.

Албум „Sunset/Sunrise” је опасна плоча. Тиха и суздржана на први поглед, а у ствари потпуно луда и бесна. На њој се налази музика за вечите дечаке (и девојчице) који пате од тзв. комплекс Петра Пана. „The Dutchess And The Duke” певају за оне којима је тешко да одрасту и преузму одговорност.