Купили аутомобил доброчинитељки

Тител – Да ли се сећате приче објављене у „Политици”о Добрили Митровић (63), жени која сваког дана оправдава име које носи, јер већ осам година потпуно бесплатно превози старе, болесне и немоћне? Е, онда мора да се сећате и детаља да све то обавља „фићом” старим 33 године.

Повод због којег смо је недавно посетили у њеном скромном дому у Тителу овога пута је нешто другачији, јер су сада корисници њених услуга помогли њој. Тако је Добрила од суграђана добила други, новији аутомобил, а „фићу” пензионисала.

– Жао ми је да се растанем од њега. Али не вреди, није више могао ни технички преглед да прође. Мотор му је пропао, па кад изађем из аутомобила миришем на бензин и уље толико да ми никакав парфем не може помоћи. И, ето, моји корисници су решили да ми купе ново возило, па сам тако добила Заставину „осмицу”. И знате шта, ни он није нов, али је у односу на „фићу” прави „мерцедес” – објашњава нам Добрила док помало тужно руком прелази преко пензионисаног аутомобила.

Пут до новог возила није био ни једноставан, ни лак. Многи су обећавали, али је помоћ некако изостала... Она сама, као трговац у пензији, то никако није могла да приушти.

– Моја пензија је 13.000 динара са дозвољеним минусом. Од првог дела одвојим новац за четири литра бензина, а исто толико купим и од другог дела пензије. Не бих могла сама да дођем до новог возила – слеже раменима наша саговорница и додаје да су јој чак и у једној емисији обећали аутомобил. Рекли су, каже Добрила, и који и када, али се никада више нису јавили.

– Знате шта, ја не осуђујем, знам да народ нема новца. Другачије би они да имају. Ни наша општина није у ситуацији, а они би сигурно учинили нешто да могу. Уосталом, од њих сам и добила плакету почасног грађанина. Али, ето, сада су мени помогли моји Титељани – поносно каже Добрила.

Ипак, ово није крај мукама наше саговорнице и њених корисника. До сада је сакупљено тек 350 евра који су дати као капара, а још 300 је потребно да се аутомобил потпуно исплати, поправи и региструје.

– Остало је да обиђемо ту још две, три улице. Сакупиће се, ваљда... Знате, овде има старих људи којима су деца у Новом Саду, Београду и даље по Србији, па ако им ја не однесем лекове или их не одвезем до лекара, плашим се да ће им деца касно стићи – објашњава она своје мотиве за ово волонтерско таксирање, али напомиње и то да је главни „кривац” њен покојни муж Војислав.

– Он је био таксиста, с тим што је возио и изван Титела. Када се разболео замолио ме је да наставим његов посао – сећа се наша саговорница.

Док смо пролазили Тителом чинило нам се да нема човека који је не познаје. Неки је одмила зову Амајлија, а неки из шале Санитет.

– Па, знате, некада Дом здравља нема слободно санитетско возило којим би превезли болесника и онда зову мене. Често их и сам лекар у таквим ситуацијама упућује на мој број телефона – одсечно ће Добрила као да се тако нешто подразумева.

Потпуно бесплатан такси превоз онима који не могу пешке или немају своје возило није једина услуга коју Добрила чини. Исто тако је можете видети како чека нечије туђе лекарске резултате, уплаћује рачуне у пошти, кува ручак... Поред тога, активна је и у Црвеном крсту.

– Немам речи за нашу Амајлију. Само могу да јој се дивим. Она се изборила и да једна наша суграђанка, иначе инвалид, а уз то и сама живи, добије пензију и туђу негу. Писала је чак и Лепосави Милићевић, ондашњој министарки здравља. И знате шта, за два дана је добила одговор, а та наша комшиница за 10 дана сва заостала примања – објашњава Марина Тот, Добрилина колегиница из Црвеног крста, док комшиница Грозда Савић додаје и то да је њихова Амајлија успела да у Дом за старе у Врбасу смести и једну жену на коју су синови заборавили.

– И није ту крај, често јој одлази у посету – наглашава Грозда.

У Србији сигурно има још Добрила, али је само једна из Титела и само је једна такси волонтер.