Гринго у самостану

Први роман Војислава Бешића „Гринго”, који је недавно објавила издавачка кућа „Корнет”, критика је већ оценила као упечатљиву, керуаковску причу о урбаном деспераду, њујоршком Србину који се обрео у мексичком католичком самостану Санта Роса де Лима” где, помажући сиромашнима, на својеврстан начин помаже и себи. „Гринго” није роман у класичном схватању жанра, кажу, него и путописно и дневничко штиво које прати пут самоспознаје главног јунака, за многе правог „ренесансног човека” у свом изворном облику.

Сам аутор, по професији стоматолог, а по унутрашњем, духовном опредељењу музичар и писац, рођен 1960. у Београду, почињући разговор за „Политику” као да потврђује ове речи, истичући да се у животу бавио многим стварима, али да је у свему давао сто одсто енергије, знања и умећа.

– Пре него што сам 1992. године отишао из земље у Праг, где сам писао кратке приче и за своје писање први пут у животу добио новац, основао сам бенд „Безобразно зелено”, објавио сам соло албум „БЗ-1” и дипломирао стоматологију на Медицинском факултету у Београду. Живот ме је, потом, 1996. године одвео у Њујорк, али ме жеља за писањем није напустила. За живот сам зарађивао као стоматолог, а интимно, у души, живео сам живот писца, посвећујући се и даље кратким причама. Међутим, у једном тренутку, читав њујоршки начин живота почео је да ме притиска, иако нисам имао никакве проблеме; био сам срећан у браку, имао сам добро плаћени посао. Али, негде у свој тој јурњави, пожелео сам да опет пронађем себе. Отуд и одлазак у Мексико.    

Познанства из лекарских кругова, која је стицао годинама, омогућила су му да се посвети хуманитарном раду. Бешић узима три месеца неплаћеног одсуства, одлази у самостан Санта Роса де Лима у Мексику, тамо од сопствене уштеђевине отвара зубарску ординацију и почиње да помаже сиромашнима.  

– Месецима сам се дописивао са часним сестрама из самостана, јер у почетку нису мислиле да сам озбиљан у својим намерама, иако сам контактирао са њима преко једне организације која је слична „Лекарима без граница”. Када сам их, најзад, убедио да сам им „потребан” – прича кроз осмех Бешић – лако смо се споразумели. Уложио сам сопствени новац у опремање ординације, при чему сам се бавио и скупљањем средстава од локалних власти, донација и прилога, како бих своју мисију учинио што ефикаснијом. За мештане сам постао „гринго”, странац кога су прихватили. Научио сам шпански, трудио се да помогнем свакоме коме је та помоћ била потребна и научио сам нешто ново о себи – да могу да помажем другима и да се у томе добро осећам. На тај начин, да цитирам критичаре, „побегао сам да бих се вратио”.

Своја свакодневна искуства и интимна размишљања Бешић је почео да записује, и то руком, и временом то је штиво достигло размере романа. По повратку у земљу, на иницијативу пријатеља, потражио је издавача, а „Гринго” је постао уобличено дело које је сада доступно читаоцима.

Међутим, Бешић се на овоме неће зауставити. Тренутно пише музику за документарни филм а, како додаје, има још једну хуману идеју коју жели да оствари.

– Ова књига била је, заправо, степеник ка новом, вишем циљу – реализацији пројекта куповине специјалног аутобуса који би прерастао у „зубарску ординацију на точковима” намењену руралним подручјима Србије, где нема стоматолога а где живи углавном старије становништво. Замисао јесте амбициозна, али верујем да ћу успети да анимирам довољан број спонзора. Ви ћете први знати кад у томе будем успео!