Gringo u samostanu

Prvi roman Vojislava Bešića „Gringo”, koji je nedavno objavila izdavačka kuća „Kornet”, kritika je već ocenila kao upečatljivu, keruakovsku priču o urbanom desperadu, njujorškom Srbinu koji se obreo u meksičkom katoličkom samostanu Santa Rosa de Lima” gde, pomažući siromašnima, na svojevrstan način pomaže i sebi. „Gringo” nije roman u klasičnom shvatanju žanra, kažu, nego i putopisno i dnevničko štivo koje prati put samospoznaje glavnog junaka, za mnoge pravog „renesansnog čoveka” u svom izvornom obliku.

Sam autor, po profesiji stomatolog, a po unutrašnjem, duhovnom opredeljenju muzičar i pisac, rođen 1960. u Beogradu, počinjući razgovor za „Politiku” kao da potvrđuje ove reči, ističući da se u životu bavio mnogim stvarima, ali da je u svemu davao sto odsto energije, znanja i umeća.

– Pre nego što sam 1992. godine otišao iz zemlje u Prag, gde sam pisao kratke priče i za svoje pisanje prvi put u životu dobio novac, osnovao sam bend „Bezobrazno zeleno”, objavio sam solo album „BZ-1” i diplomirao stomatologiju na Medicinskom fakultetu u Beogradu. Život me je, potom, 1996. godine odveo u Njujork, ali me želja za pisanjem nije napustila. Za život sam zarađivao kao stomatolog, a intimno, u duši, živeo sam život pisca, posvećujući se i dalje kratkim pričama. Međutim, u jednom trenutku, čitav njujorški način života počeo je da me pritiska, iako nisam imao nikakve probleme; bio sam srećan u braku, imao sam dobro plaćeni posao. Ali, negde u svoj toj jurnjavi, poželeo sam da opet pronađem sebe. Otud i odlazak u Meksiko.    

Poznanstva iz lekarskih krugova, koja je sticao godinama, omogućila su mu da se posveti humanitarnom radu. Bešić uzima tri meseca neplaćenog odsustva, odlazi u samostan Santa Rosa de Lima u Meksiku, tamo od sopstvene ušteđevine otvara zubarsku ordinaciju i počinje da pomaže siromašnima.  

– Mesecima sam se dopisivao sa časnim sestrama iz samostana, jer u početku nisu mislile da sam ozbiljan u svojim namerama, iako sam kontaktirao sa njima preko jedne organizacije koja je slična „Lekarima bez granica”. Kada sam ih, najzad, ubedio da sam im „potreban” – priča kroz osmeh Bešić – lako smo se sporazumeli. Uložio sam sopstveni novac u opremanje ordinacije, pri čemu sam se bavio i skupljanjem sredstava od lokalnih vlasti, donacija i priloga, kako bih svoju misiju učinio što efikasnijom. Za meštane sam postao „gringo”, stranac koga su prihvatili. Naučio sam španski, trudio se da pomognem svakome kome je ta pomoć bila potrebna i naučio sam nešto novo o sebi – da mogu da pomažem drugima i da se u tome dobro osećam. Na taj način, da citiram kritičare, „pobegao sam da bih se vratio”.

Svoja svakodnevna iskustva i intimna razmišljanja Bešić je počeo da zapisuje, i to rukom, i vremenom to je štivo dostiglo razmere romana. Po povratku u zemlju, na inicijativu prijatelja, potražio je izdavača, a „Gringo” je postao uobličeno delo koje je sada dostupno čitaocima.

Međutim, Bešić se na ovome neće zaustaviti. Trenutno piše muziku za dokumentarni film a, kako dodaje, ima još jednu humanu ideju koju želi da ostvari.

– Ova knjiga bila je, zapravo, stepenik ka novom, višem cilju – realizaciji projekta kupovine specijalnog autobusa koji bi prerastao u „zubarsku ordinaciju na točkovima” namenjenu ruralnim područjima Srbije, gde nema stomatologa a gde živi uglavnom starije stanovništvo. Zamisao jeste ambiciozna, ali verujem da ću uspeti da animiram dovoljan broj sponzora. Vi ćete prvi znati kad u tome budem uspeo!