Српски научници траже Хигсов бозон

Највећи светски научни пројекат, суперакцелератор Европског института за истраживања у области физике (ЦЕРН), који се налази код Женеве, после више од годину дана паузе узроковане хаваријом, не само што је ових дана обновио свој рад, већ су истраживања кренула у добром правцу. У тиму од неколико хиљада научника налази се и седморо са Института за физику у Београду, које предводи директор ове институције др Драган Поповић.

Очекивања научника од овог пројекта заиста су велика, а највеће је везано за наду да би једног дана, ако неке претпоставке буду експериментално потврђене, човечанство могло у потпуности да реши енергетске проблеме. Тренутно су научници обузети потрагом за квантном честицом, познатом као Хигсов бозон.

– То је апсолутно највећи подухват који је икад замишљен. После хаварије која се десила септембра прошле године, све је поправљено и поново проверено, па сада посао иде веома добро. Укратко, постоји тунел на 100 метара дубине, 27 километара дугачак, кроз који се убрзавају снопови протона, тако што се убрзавају у оба правца: један у правцу кретања сказаљке на сату, а други у супротном. Када постигнемо одређену енергију, онда се изводи судар та два снопа, у једном од ових детектора. Идеја је да пронађемо тај минимални број честица од којих је саздана материја, као и интеракција између њих – сазнајемо од директора Института др Драгана Поповића, који ових дана путује у Женеву.

– Није то тренутни ангажман наших сарадника већ заједнички пројекат 37 држава у коме учествује између 6.000 и 8.000 научника, а цео пројекат кошта колико и Олимпијада у Пекингу. Ми радимо на једном од четири детектора, Атласу, који је и највећи. Пројекат финансирају државе које учествују сразмерно броју људи које имају. У нашем случају, финансијер је влада, односно ресорно министарство. Наши људи сарађују на пројекту још од 2003, после укидања „научних санкција” – наводи др Поповић.

Млади брачни пар научника, Ненад Врањеш и Марија Врањеш-Милосављевић, који су се тек узели пре око месец дана, тамо су већ неколико недеља, додаје наш саговорник:

(/slika2)– Ових дана придружило им се још четворо наших истраживача: Јелена Крстић, Љиљана Симић, Ирис Борјановић и Ђорђе Шијачки. Кроз четири дана ћу им се и ја придружити као руководилац пројекта. Они тамо живе, у једном од четири хотела при институту ЦЕРН, и могу да кажем да је одличан смештај. За овај конкретни ангажман, њих плаћа ЦЕРН. Тамо ће остати још две недеље, потом следи пауза за Божић и Нову годину, па се поново враћају.

Успели смо да се повежемо и са брачним паром Врањеш. „Драго ми је да могу да учествујем у овако значајном пројекту. Мислим да је важно да у овакве пројекте буду укључени српски научници и научне институције”, каже Ненад Врањеш за „Политику”:

– Велики сударач хадрона (ЛХЦ) треба да нам одговори на питање да ли постоји Хигсов бозон или не. Уколико буде пронађен, то ће представљати круну такозваног стандардног модела елементарних честице, у оквиру кога су сва предвиђања до сада потврђена, изузев постојања Хигсовог бозона. ЛХЦ могао би и да открије честицу тамне материје, која би требало да чини 22 одсто целокупне масе космоса.

На питање шта за њега значи овај ангажман, Врањеш одговара:

– Велике су могућности које пружа рад на оваквом експерименту, јер највећи број научника долази из најјачих светских центара у Европи, САД, Јапану. Размена информација и идеја је брза, па су и могућности да се нешто научи и допринесе науци огромне, често веће него у неким другим научним областима. Конкретно, пројекат Атлас на коме ми радимо ангажује скоро 3.000 научника. Добро сарађујемо међусобно, јер је то неопходно за успех таквог подухвата.

Супружници Врањеш друже се у слободном времену са другим члановима српског тима:

– Пошто и моја супруга Марија такође ради на Атлас експерименту, боравак у ЦЕРН-у нам не пада тешко, јер смо стално заједно. Имамо редовне контакте са групом Срба из ЦЕРН-а, који су ангажовани на овом или другим експериментима или у компјутерском центру, укључујући и колеге из Института Винча. Имамо и породичне пријатеље у Женеви, па када имамо времена са њима обилазимо град и околину. Рад на овом експерименту подразумева одрицања, па не можемо рећи да слободног времена имамо на претек.