Ризична адреса за „1. мај”

Радници предузећа „1. мај” из Лапова само су неки од невољника у Србији који нису примили плату у овој години. Оно што их разликује од других у тој ситуацији јесте то што су на свој проблем скренули пажњу на радикалан начин – блокадом дела међународне пруге Београд–Ниш. Пошто им зараде и после неколико поновљених протеста нису исплаћене најављују нову блокаду пруге не марећи што им је досад упућено двадесетак што кривичних, што прекршајних пријава.

И радници овог предузећа, попут осталих приватизованих која не раде, а формално запослени не примају плате, овако радикалним протестом траже од државе да реши њихов проблем јер је сматрају главним кривцем за овакву приватизацију. Сматрају да ако је помогла и другима, вратила их под своје окриље, дала им неке паре, па што не би и њима.

Сада, у осмој години приватизације, као да су се побркале адресе на државном нивоу које се баве оваквим радничким захтевима. У Агенцији за приватизацију и Министарству економије од оваквих случајева „перу руке” и кажу да су рокови за контролу продаје фирми истекли. Њихове чиновнике на терену заменили су они из министарстава унутрашњих послова и рада и социјалне политике.

Драгиша Биочанин, заменик председника синдиката, нема дилему да су из државних институција криви за њихов „случај” јер нису слали инспекције и контролисали да ли се поштује Закон о раду па су у том нечињењу дозволили да проблем формално изађе из њихове надлежности.

Ово предузеће у коме је сада на платном списку 240 људи и које производи грађевински материјал продато је 2006. године за 82 милиона динара фирми „Аутовојводина” из Новог Сада с пет запослених које је део „Дунав групе” у власништву Бојана Станивуковића, бившег директора Националне штедионице, кажу у Синдикату.

Иначе, према слову наших прописа када фирма не исплаћује зараде и друге своје обавезе њени повериоци, а то су у овом случају и запослени, имају право да траже стечај и наплату оног што потражују. Овакав след догађаја радницима у Лапову није по вољи, а из искуства сличних приватизационих прича чини се да ни држави није у интересу да на овај начин решава привредне проблеме продукујући истовремено оне социјалне.

– Ми желимо да се фирма реструктурира, настави да ради, направи социјални програм за раднике и да на крају, ако је потребно, остане стотинак запослених – каже синдикални представник.

Биочанин не крије да, када их је приликом последњег протеста, посетио државни секретар МУП-а да им је понудио раскид приватизације што подразумева повратак под државне скуте, али они нису били за то решење.

С друге стране, министар рада и социјалне политике Расим Љајић у преговорима с власником и радницима испословао је да се прода управна зграда и део земљишта како би се радници исплатили. То до сада није учињено иако је приликом преговора Љајић саопштио да је он гарант. Приде, радницима је, како кажу, обећан за фирму и кредит из Фонда за развој до 1,5 милиона евра. Упркос министровом залагању из Фонда је стигао негативан одговор јер фирма годинама лоше послује.

Министар Љајић показао се ове године као врло флексибилан када су у питању раднички протести, а у његовом кабинету не виде ништа спорно што он предузима и такве кораке као што су преговори око продаје власникове имовине, нити сматрају да је то политички маркетинг за шта је он, уосталом, већ оптужен у јавности.

– Ми се овим проблемима бавимо јер неће нико други. Шта има чудно у томе што се министар рада бави проблемима радника – кажу у Љајићевој служби за односе с јавношћу.

Бранислав Чанак, председник Уједињених гранских синдиката „Независност”, нема дилему да је у лаповском случају преговарање челних људи два министарства политичка акција с циљем добијања поена.

– Како може државни секретар МУП-а да нуди раскид приватизације. Он се понаша као да ради код Динкића, а не код Дачића. Чак и да је у праву и да ту има основа за раскид он то не може да каже – сматра Чанак додајући да су све ово само последице лоше урађене приватизације по којој је било битно да се фирме продају било коме по било којој цени и узму неке паре за буџет.

У социјализму се, каже, ради о промени система, не треба да зарадимо ништа него да преформулишемо привреду. Није се водило рачуна да ли ће то предузеће у новим условима, с приватном својином, функционисати најмање исто као пре тога, да ли тржиште рада има капацитете да апсорбује људе који су вишак.

– Клаузулом о обавезном инвестирању они покушавају да унесу свест о старој технологији, натерају купца да инвестира, а он то не уради зато што му је скупо. И зато предузеће које је било на самрти у друштвеној својини из технолошких разлога наставља да буде на самрти и с приватним газдом. А власници су код нас на нижем нивоу него приправници за бизнисмена, не знају ништа и тек кад купе нешто уче и хватају се за главу и они и држава. И док се они хватају за главу сви плаћамо рачун, каже лидер „Независности”.

Мирослав Прокопијевић, директор Центра за слободно тржиште, каже да податак да је код нас поништено чак 25 одсто приватизација показује да она није спроведена концептуално.

– Реституција није обављена, нису отерана у банкротство лоша предузећа, већ су продата, није створено окружење за нова улагања. Излази се у сусрет захтевима тајкуна и тајкунчића и прави циркус од приватизације. И ови сада се понашају као Тито и Милошевић, ништа се није променило, каже овај економиста.

И у Унији послодаваца сматрају да је узрок оваквог стања то што се није гледало ко купује предузећа, али и то шта од њих може бити у будућности. Драгољуб Рајић из Уније послодаваца каже да и они имају примедбе на рад Агенције за приватизацију која се проблемима у неким предузећима бавила готово протоколарно, слањем дописа без одговора на проблем који су само „појели” рокове за њихово ангажовање.

– Држава се у пропалим предузећима понаша као послодавац, даје им паре из буџета и тако се игра парама пореских обвезника без икакве одговорности, што се види и из извештаја државног ревизора. Нема храброст да пресече и оне који не могу да опстану отера у стечај. Бор ће нас ове године коштати 100 милиона евра, а да су те паре дате здравој привреди они би од тога за неколико година направили 400 милиона евра – каже Рајић.

Јована Рабреновић