Заборављени град на периферији Крагујевца

Крагујевац – Прича о Заводу за смештај одраслих душевно оболелих и особа ометених у менталном развоју у Малим Пчелицама, на периферији Крагујевца, има хиљаду почетака и један једини крај. Нико од 909 корисника услуга, што је помало неприкладан еуфемизам за људе који тамо бораве годинама, никада се неће вратити кући. Они су одбачени од породице, заборављени од пријатеља, скрајнути у запећак друштва.

Више од половине ових несретника, које је зла коб или наслеђена генетска мутација одвојила од нормалног живота, налази се у Заводу већ више од десет година, око 120 никада није изашло из круга установе, а њих 267 нема уопште контакт са породицом. Међу њима има и оних који своје најближе нису видели пуних 37 година, још од оснивања установе, 10. новембра 1972. године.

Станари пет павиљона за смештај лица са менталним поремећајима су из целе Србије, али има и оних који су у Мале Пчелице дошли из бивших југословенских република, још пре ратова на овим просторима. Ни за њих нема наде, каже у разговору за „Политику“ директорка највеће установе овог типа на Балкану неуропсихијатар Сузана Перовић.

– Тешко је то признати, поготово нама стручњацима, али нико од станара ове установе не може се вратити животу у заједници. Друштво их не прихвата, породице су их одбациле, понекад из тако тривијалног разлога као што је подела имовине, а радници матичних центара за социјални рад, из којих су упућени овде, углавном немају времена да их обиђу. Изгледа да је свима лакше без њих – каже директорка Завода.

У овом „малом заборављеном граду“, како Сузана Перовић назива установу на чијем је челу, одвија се један посебан, али по много чему нормалан живот. Међу објектима, распоређеним на нешто мање од 20 хектара, налази се велика економија са простором за чување домаћих животиња, кухиња, продавница, библиотека са читаоницом, центар за радну рехабилитацију са четири радионице, а ускоро ће бити отворен и кафић „Бумбар“.

– Иза термина „социјална инклузија“ крију се сви наши напори да живот људи који овде бораве учинимо подношљивим, што сличнијим оном који називамо нормалним. Скоро 90 наших станара ради у тапетарској, столарској, кројачкој и радионици за производњу картона. За то примају плату, а новац, као и сви ми, троше у продавници или када их, уз пратњу стручних лица, изведемо у град, на вечеру или у посластичарницу – наводи наша саговорница.

Реч је, објашњава директорка Завода, о особама са лакшим менталним сметњама. Сви они су укључени у рад многобројних секција: музичке, новинарске, драмске, ликовне, фолклорне, литерарне... Један од чланова литерарне секције је и Горан Вељковић Брежицки, песник и члан редакције заводског листа „Наше право лице“. Када смо посетили установу, он нам је поклонио своју најновију песму, са молбом да је објавимо.

На смештај у Заводу у Малим Пчелицама константно чека око 150 особа. Нажалост, према речима директорке, места у овој установи су одавно попуњена, а слободна се појављују само онда када неко од корисника премине. Посебно је тешка ситуација у павиљонима у којима живе старе особе и лица са тешким менталним поремећајима, наводи наша саговорница, напомињући да је те објекте потребно реновирати.

Бране Карталовић

---------------------------------------------------------------

Ноћ

Ноћ, у души тамне сенке стежу око врата,
негде у даљини одјекује лавеж паса,
како је црна и тамна ова ноћ.
Очи су пуне туге
све у страху од смрти,
а једна иста песма у безнађу се врти.
И опет ноћ.
Песник је остао сам
са главом клонулом за празним кафанским столом
свестан празнине и непрозирне тишине.
Ноћ која убија,
ноћ којој у свемиру не видим крај.

Горан Вељковић Брежицки