Уметност је цигарета

Недавно је у издању „Албатроса плус” изашао из штампе нови рукопис Драгише Калезића „Још сам овде (књига друга)”, чија је прва књига с истим насловом, роман ,,Још сам овде”, објављена пре готово две деценије, 1990. године.

Обе књиге, које чине врсту Калезићевог духовног дневника у распону од неколико деценија, поново су, захваљујући овом издавачу, пред читаоцем, и оне су повод за разговор са њиховим аутором за наш лист.

Да би писац изразио себе, он мора да настоји да изрази све што га одређује – каже Калезић. – То на одређен начин тврди и аутор поговора М. Ј. Вишњић... А сад би можда било упутно да кренемо од оне Борхесове: „Најтеже је упознати савременике. Има их превише, а време још није открило њихову антологију.”

А ја бих кренуо од опаске Србе Игњатовића да је чудно да тако добар писац као што сте ви ни после десет објављених  књига нема одговарајућу критичку рецепцију. Или то није чудно?

Наведени Борхесов став могао би бити објективна препрека за то.С друге стране, књижевникритичари данас и овде – а можда и другде – не раде свој одговоран посао довољно одговорно. Они претежно оцењују писце а не књиге, могло би се рећи... А међу кандидатима који чекају да буду „измерени” има доста оних које познају лично, с којима се друже, који их вуку за рукав да не морају да залазе у подземље – да се мало нашалим... Но истина је да нико никог не може обавезати да пише о њему. Ја сам се трудио да нешто створим, и сад је то на располагању другима да се изјасне. Хоће ли, неће ли – то је њихова ствар. Једном ми је Стеван Раичковић пред крај живота, док смо разговарали преко телефона о мом малом роману „Безданица” рекао „да не пролази онај ко нема свог критичара”. Ја сам један од таквих... Повремено сам, ипак, имао срећу да запленим пажњу неког критичара, али закратко, јер су то презаузети људи. Живим повучено, не учествујем у књижевном животу, ретко идем на скупове. Уосталом, време је мајсторско решето. За сада нисам претерано незадовољан оним што сам урадио. Ту и тамо сам могао и боље, али што је ту је.

Почели сте као есејист у „Видицима”, универзитетском часопису за књижевност, уметност и културна питања, који више не излази.

У „Видицима” сам објавио први свој озбиљнији текст (есеј) – „Парадокс о самоубици”, 1965. године. Годину дана касније, постао сам члан редакције, заједно с Николом Вишњићем и Славком Лебединским. Нешто касније придружили су нам се Видосав Стевановић и Бошко Ранисављевић... Објавили смо и неколико песничких и прозних књига, тада младих и даровитих, а данас гласовитих аутора (Гојко Ђого, Милисав Савић, Павле Ковачевић, Живко Стојшић и Душан Петричић).

„Видици” су били одличан часопис, са сјајном репутацијом. Кроз то сито су прошли безмало сви угледнији београдски ствараоци разних профила од 1954, кад су покренути, тј. од прве редакције (П. Џаџић, Н. Милошевић, И. Тартаља и други) па надаље. И заиста је жива штета што је тај јединствени часопис угашен.

Шта бисте могли рећи о својој поетичкој оријентацији? У рецензији за ,,Радово” издање ваше књиге ,,Још сам овде” Р. Кордић је констатовао да је постмодерна за вас природно стање ствари.

Можда... У сваком случају ја нисам доследни поборник ниједне поетичке оријентације. Пишем како ми падне... Важно ми је да не будем досадан читаоцу, јер онда се читање претвара у кулук. Не кажем да нема пуно добрих књига које су досадне, јер досада, сматрају теоретичари, није естетска категорија, али ја не желим ни да читам нити да пишем досадне књиге.Волим леп језик и стил, то ми је веома важно. И хумор... Поготово онај гогољевски, паклени...

Узори?

Учио сам од многих. Кад је реч о нашима, највише сам учио и научио од Андрића... Од страних, ту су Ман, Кафка, Ками... списак је дугачак. Иначе, руским класицима се стално враћам. И Сервантесу.

Данас и овде се заборавља да и писци морају од нечега да живе.

Није сасвим тако. Чујем да неки живе лепо, неки осредње, док добар део помало живи а помало измишља да живи...

Држим јутрос у руци новчаник мога давно преминулог оца, који сам наследио као реликвију. Старији је од мене, а мени се чини да никад није ни био нов. Из њега је за све време очевог тегобног живота тукла студен сиромаштва. У најскривенијој прегради крила се свотица – за хлеб и чорбу. Јутрос ни за толико није било...

Ако неко овој земљи донесе неку корист, а да је при том ништа не кошта – ето ти човека!

Може ли се од уметности очекивати да битно допринесе афирмацији одређеног система вредности?

Да би књижевност неком помогла, он најпре треба да покуша да се упусти у читање књига, и то предано. При том није свеједно које књиге чита, јер под именом књижевност обједињена су многа штива, а само велика књижевна дела, прозна и поетска, могу да делују „на тајну дубину душе”. Остало је мање-више лук и вода.

У поводу овог питања Витолд Гомбрович је рекао Жану Дибифеу: „У крајњој линији, уметност је цигарета”. У то се свакодневно и опасно уверавамо.

---------------------------------------------

Мањак државе 

Бојим се да недавно донети закон о медијима, означен као проблематичан, не изазове новинаре да почну да претерују жешће но што су то чинили док је важио онај стари закон. Једноставно опљуну дланове и кажу: Доста смо се шалили, господо! Али мене тренутно опседа нешто друго.

Срећем појединце који не могу да помире потребу за слободом са потребом за сигурношћу. Жале се на вишак државе, а овамо од ње очекују помоћ и заштиту.Мени рецимо смета мањак државе, али такве у којој је власт из центара моћи дефинитивно пренета у институције.