Имаш ли марамицу?

Хтели су да ме избаце из фабрике. Сваког јутра у пола седам морала сам да се пријавим директору. Синдикални руководилац и партијски секретар такође су били у његовој канцеларији. Баш као што ме је мајка некад питала: ИМАШ ЛИ МАРАМИЦУ, директор ме је сада сваког јутра питао: Јеси ли нашла нов посао? А ја сам увек исто одговарала: Не тражим, лепо ми је овде у фабрици, остаћу све до пензије.

Једног јутра затекла сам своје речнике побацане по ходнику испред моје канцеларије. Отворим врата: за мојим столом седи инжењер. Каже: Обичај је да се куца пре уласка. Ово је моје, немаш шта ту да тражиш. Нисам могла да одем кући; сваки неоправдан изостанак дао би му повод да ме избаци.

Пријатељица којој сам све испричала док смо се враћале кући неугледном Страдом Глорије за почетак ми је рашчистила ћошак свог радног стола. Али једног јутра ме је сачекала испред канцеларије и рекла: Не могу да те пустим, сви кажу да си доушник. Узнемиреност се проширила, гласине су се пронеле међу колегама. То је било најгоре. Можеш се бранити од напада, али не и од клеветања. Сваког дана била сам спремна на све, чак и на смрт. Али нисам могла да се носим с тим интригама. Упркос спремности на то. Клевета вас испуњава нечим нечистим; угуши вас јер не можете да се одбраните. Да сам их уходила, веровали би ми без трунке оклевања. У суштини, кажњавали су ме јер сам их штедела.

Пошто сам морала на посао, иако нисам више имала канцеларију, а моја пријатељица ме није могла пуштати у своју, неодлучно сам стајала на степеништу. Ишла сам горе-доле степеницама и, изненада, поново сам била мамина девојчица, јер сам имала марамицу. Спустила сам је на степеник између другог и трећег спрата, пажљиво је прострла и села. Ослонила сам дебеле речнике на колено и превела описе хидрауличних машина. Била сам паметњаковић са степеништа, марамица је била моја канцеларија. У време ручка пријатељица ми се придружила на степеништу. Заједно смо јеле, као раније у њеној канцеларији, и пре тога у мојој. Из звучника у дворишту допирала је, као и увек, песма радничких хорова о народној срећи. Појевши оброк, моја пријатељица расплакала се због мене. Ја нисам плакала. Морала сам да будем чврста. Дуго. Неколико бесконачних наредних недеља, док ме нису отпустили. (...)  

Кад сам била дете, имали смо код куће фиоку за марамице, која је увек била подељена у два реда, са три засебне хрпе:

лево мушке марамице, за за тату и деду;

десно женске, за маму и баку;

у средини дечје марамице, за мене.

Та фиока је била слика породице у облику марамица. Мушке марамице биле су највеће, са тамним пругама дуж ивице, смеђим, сивим или бордо боје. Женске су била мање, оивичене светлоплавим, црвеним, или зеленим. Дечје марамице биле су најмање: бели квадрати без бордуре, с насликаним цвећем или животињама. Сва три типа марамица била су подељена на оне које се свакодневно употребљавају, спреда, и оне спремљене за недељу, позади. Недељом сте марамице морали ускладити с бојом ваше одеће, чак и кад нису биле видљиве.

Ниједна друга ствар у кући, ни ми сами, није нам била важнија од марамица. Служиле су за све: за шмрцање; за издувавање носа; за повређену руку, лакат или колено; за плач, или да је загризеш и тиме сузбијеш плач. Хладна влажна марамица за главобоље. Свезана на четири ћошка заклањала вам је главу од сунца или кише. Да бисте упамтили нешто, правили сте чвор на њој да вас подсети. Увијали њоме руку да бисте носили тешке торбе. Кад воз крене, махали сте њоме за растанак. А пошто реч за сузе на нашем банатском дијалекту звучи као румунска реч за воз, цвиљење вагона на шинама увек ми је звучало као плач. На селу би оном ко умре одмах везивали марамицу око браде, да би му уста остала затворена кад наступи „ригор мортис“. У граду, ако би се неко срушио на тротоару, пролазник би му одмах марамицом прекрио лице, те би марамица постала место првог спокоја мртваца.

У вреле летње дане родитељи би касно увече слали децу на гробље да залију цвеће. Ишли смо у групицама по двоје-троје, брзо заливајући гроб за гробом. После бисмо се шћућурили на степеништу капеле и посматрали праменове беле магле који се дижу с неких гробова. Мало би залепршали и нестајали у тмини. За нас су то биле душе мртвих: животињски ликови, наочаре, бочице и шоље, рукавице и чарапе. А ту и тамо, беле марамице обрубљене тамном ноћи.

Касније, док сам се сретала са Оскаром Пастјором, да бих писала о његовој депортацији у совјетски логор, испричао ми је да му је једна старија руска матрјошка поклонила марамицу од белог батиста. Можда ћете и једно и друго имати среће, рекла је Рускиња, да се брзо вратите кућама, као и мој син. Њен син био је истог узраста као Оскар Пастјор и био подједнако далеко од свог дома као и он, али у супротном правцу, у казненом батаљону. Оскар Пастјор закуцао је на њена врата, полуизгладнели просјак вољан да трампи комад угља за парче хлеба. Увела га је у кућу и послужила врелом супом. А кад је видела како он слини у чинију, дала му је белу батистану марамицу, дотад неупотребљену. Са ажуром дуж ивице, стабљикама и розетама прецизно извезеним свилом, та марамица била је божанствена стварчица која је просјака привукла, али и дубоко повредила. Била је комбинација утехе, саткане од батиста и сребрнасте размере његовог урушавања. А Оскар Пастјор био је за ту жену, такође, комбинација нестварног просјака у њеној кући и детета изгубљеног у свету. Обоје су били дирнути и под дејством геста те жене која је и за њега представљала двоструку личност: незнану Рускињу и забринуту мајку која пита: ИМАШ ЛИ МАРАМИЦУ.

Оскар Пастјор чувао је ту марамицу у својој шкрињи као спомен на двоструку мајку са двоструким сином. После пет година проведених у логорима, донео ју је кући. Јер је његова бела батистана марамица представљала и наду и страх. Кад вас нада и страх једном напусте, умирете. (...)  

Једном рано изјутра, недуго пре него што ћу емигрирати из Румуније, сеоски полицајац дошао је да води моју мајку. Већ је била на капији, кад се сетила: ИМАШ ЛИ МАРАМИЦУ. Није је имала. Иако је полицајац био нестрпљив, вратила се унутра по марамицу. У станици, полицајац се разбеснео. Моја мајка је исувише слабо говорила румунски да би схватила о чему он то урла. Онда је напустио канцеларију и забравио врата резом споља. Моја мајка је ту одседела читав дан, затворена. Први сат времена седела је на његовом столу и плакала. Затим је почела да шпарта тамо-амо и марамицом која је била мокра од суза кренула да брише прашину с намештаја. Након тога узела је из ћошка бокал с водом и пешкир са куке на зиду и пребрисала под. Кад ми је то испричала, осећала сам се ужасно. Како си могла тако да му пребришеш канцеларију, упитала сам. Одговорила је, без трунке збуњености: Требало ми је да радим било шта да ми прође време. А канцеларија је била тако прљава. Добро је да сам са собом понела једну од већих, мушких марамица.

Тек тада сам схватила да је она тим додатним, али добровољним, понижењем обезбедила себи извесно достојанство у притвору.