Imaš li maramicu?

Hteli su da me izbace iz fabrike. Svakog jutra u pola sedam morala sam da se prijavim direktoru. Sindikalni rukovodilac i partijski sekretar takođe su bili u njegovoj kancelariji. Baš kao što me je majka nekad pitala: IMAŠ LI MARAMICU, direktor me je sada svakog jutra pitao: Jesi li našla nov posao? A ja sam uvek isto odgovarala: Ne tražim, lepo mi je ovde u fabrici, ostaću sve do penzije.

Jednog jutra zatekla sam svoje rečnike pobacane po hodniku ispred moje kancelarije. Otvorim vrata: za mojim stolom sedi inženjer. Kaže: Običaj je da se kuca pre ulaska. Ovo je moje, nemaš šta tu da tražiš. Nisam mogla da odem kući; svaki neopravdan izostanak dao bi mu povod da me izbaci.

Prijateljica kojoj sam sve ispričala dok smo se vraćale kući neuglednom Stradom Glorije za početak mi je raščistila ćošak svog radnog stola. Ali jednog jutra me je sačekala ispred kancelarije i rekla: Ne mogu da te pustim, svi kažu da si doušnik. Uznemirenost se proširila, glasine su se pronele među kolegama. To je bilo najgore. Možeš se braniti od napada, ali ne i od klevetanja. Svakog dana bila sam spremna na sve, čak i na smrt. Ali nisam mogla da se nosim s tim intrigama. Uprkos spremnosti na to. Kleveta vas ispunjava nečim nečistim; uguši vas jer ne možete da se odbranite. Da sam ih uhodila, verovali bi mi bez trunke oklevanja. U suštini, kažnjavali su me jer sam ih štedela.

Pošto sam morala na posao, iako nisam više imala kancelariju, a moja prijateljica me nije mogla puštati u svoju, neodlučno sam stajala na stepeništu. Išla sam gore-dole stepenicama i, iznenada, ponovo sam bila mamina devojčica, jer sam imala maramicu. Spustila sam je na stepenik između drugog i trećeg sprata, pažljivo je prostrla i sela. Oslonila sam debele rečnike na koleno i prevela opise hidrauličnih mašina. Bila sam pametnjaković sa stepeništa, maramica je bila moja kancelarija. U vreme ručka prijateljica mi se pridružila na stepeništu. Zajedno smo jele, kao ranije u njenoj kancelariji, i pre toga u mojoj. Iz zvučnika u dvorištu dopirala je, kao i uvek, pesma radničkih horova o narodnoj sreći. Pojevši obrok, moja prijateljica rasplakala se zbog mene. Ja nisam plakala. Morala sam da budem čvrsta. Dugo. Nekoliko beskonačnih narednih nedelja, dok me nisu otpustili. (...)  

Kad sam bila dete, imali smo kod kuće fioku za maramice, koja je uvek bila podeljena u dva reda, sa tri zasebne hrpe:

levo muške maramice, za za tatu i dedu;

desno ženske, za mamu i baku;

u sredini dečje maramice, za mene.

Ta fioka je bila slika porodice u obliku maramica. Muške maramice bile su najveće, sa tamnim prugama duž ivice, smeđim, sivim ili bordo boje. Ženske su bila manje, oivičene svetloplavim, crvenim, ili zelenim. Dečje maramice bile su najmanje: beli kvadrati bez bordure, s naslikanim cvećem ili životinjama. Sva tri tipa maramica bila su podeljena na one koje se svakodnevno upotrebljavaju, spreda, i one spremljene za nedelju, pozadi. Nedeljom ste maramice morali uskladiti s bojom vaše odeće, čak i kad nisu bile vidljive.

Nijedna druga stvar u kući, ni mi sami, nije nam bila važnija od maramica. Služile su za sve: za šmrcanje; za izduvavanje nosa; za povređenu ruku, lakat ili koleno; za plač, ili da je zagrizeš i time suzbiješ plač. Hladna vlažna maramica za glavobolje. Svezana na četiri ćoška zaklanjala vam je glavu od sunca ili kiše. Da biste upamtili nešto, pravili ste čvor na njoj da vas podseti. Uvijali njome ruku da biste nosili teške torbe. Kad voz krene, mahali ste njome za rastanak. A pošto reč za suze na našem banatskom dijalektu zvuči kao rumunska reč za voz, cviljenje vagona na šinama uvek mi je zvučalo kao plač. Na selu bi onom ko umre odmah vezivali maramicu oko brade, da bi mu usta ostala zatvorena kad nastupi „rigor mortis“. U gradu, ako bi se neko srušio na trotoaru, prolaznik bi mu odmah maramicom prekrio lice, te bi maramica postala mesto prvog spokoja mrtvaca.

U vrele letnje dane roditelji bi kasno uveče slali decu na groblje da zaliju cveće. Išli smo u grupicama po dvoje-troje, brzo zalivajući grob za grobom. Posle bismo se šćućurili na stepeništu kapele i posmatrali pramenove bele magle koji se dižu s nekih grobova. Malo bi zalepršali i nestajali u tmini. Za nas su to bile duše mrtvih: životinjski likovi, naočare, bočice i šolje, rukavice i čarape. A tu i tamo, bele maramice obrubljene tamnom noći.

Kasnije, dok sam se sretala sa Oskarom Pastjorom, da bih pisala o njegovoj deportaciji u sovjetski logor, ispričao mi je da mu je jedna starija ruska matrjoška poklonila maramicu od belog batista. Možda ćete i jedno i drugo imati sreće, rekla je Ruskinja, da se brzo vratite kućama, kao i moj sin. Njen sin bio je istog uzrasta kao Oskar Pastjor i bio podjednako daleko od svog doma kao i on, ali u suprotnom pravcu, u kaznenom bataljonu. Oskar Pastjor zakucao je na njena vrata, poluizgladneli prosjak voljan da trampi komad uglja za parče hleba. Uvela ga je u kuću i poslužila vrelom supom. A kad je videla kako on slini u činiju, dala mu je belu batistanu maramicu, dotad neupotrebljenu. Sa ažurom duž ivice, stabljikama i rozetama precizno izvezenim svilom, ta maramica bila je božanstvena stvarčica koja je prosjaka privukla, ali i duboko povredila. Bila je kombinacija utehe, satkane od batista i srebrnaste razmere njegovog urušavanja. A Oskar Pastjor bio je za tu ženu, takođe, kombinacija nestvarnog prosjaka u njenoj kući i deteta izgubljenog u svetu. Oboje su bili dirnuti i pod dejstvom gesta te žene koja je i za njega predstavljala dvostruku ličnost: neznanu Ruskinju i zabrinutu majku koja pita: IMAŠ LI MARAMICU.

Oskar Pastjor čuvao je tu maramicu u svojoj škrinji kao spomen na dvostruku majku sa dvostrukim sinom. Posle pet godina provedenih u logorima, doneo ju je kući. Jer je njegova bela batistana maramica predstavljala i nadu i strah. Kad vas nada i strah jednom napuste, umirete. (...)  

Jednom rano izjutra, nedugo pre nego što ću emigrirati iz Rumunije, seoski policajac došao je da vodi moju majku. Već je bila na kapiji, kad se setila: IMAŠ LI MARAMICU. Nije je imala. Iako je policajac bio nestrpljiv, vratila se unutra po maramicu. U stanici, policajac se razbesneo. Moja majka je isuviše slabo govorila rumunski da bi shvatila o čemu on to urla. Onda je napustio kancelariju i zabravio vrata rezom spolja. Moja majka je tu odsedela čitav dan, zatvorena. Prvi sat vremena sedela je na njegovom stolu i plakala. Zatim je počela da šparta tamo-amo i maramicom koja je bila mokra od suza krenula da briše prašinu s nameštaja. Nakon toga uzela je iz ćoška bokal s vodom i peškir sa kuke na zidu i prebrisala pod. Kad mi je to ispričala, osećala sam se užasno. Kako si mogla tako da mu prebrišeš kancelariju, upitala sam. Odgovorila je, bez trunke zbunjenosti: Trebalo mi je da radim bilo šta da mi prođe vreme. A kancelarija je bila tako prljava. Dobro je da sam sa sobom ponela jednu od većih, muških maramica.

Tek tada sam shvatila da je ona tim dodatnim, ali dobrovoljnim, poniženjem obezbedila sebi izvesno dostojanstvo u pritvoru.