Љубав као економска трансакција

У новом роману „Глад” на живописан начин описујете незаситу жељу и страст према новцу, престижу, љубави, сексу… Да ли је то постао императив савременог стила живљења?

Нажалост, савремена култура је успоставила новац не само као врхунску,  него као једину вредност.  Погледајте само  колико нас  медији непрестано  бомбардују не више само причом о неопходности  трошења,  о непрестаном куповању, о стварима и стицању  које је једини начин да се досегне срећа у животу, него нас све више убеђују да је свака егзистенција без огромног новца, у ствари,  бесмислена. И због тога, поручују  нам, зарад новца је дозвољено иисправно  учинити било шта.  „Желите ли да постанете милионер”,  није само наслов квиза,  то је мантра савремене цивилизације.  Новац се испоставља као једино средство  за  подизање самопоштовања. Јунак мог романа  „Глад”  пати управо од свих тих бољки, и иако је несавршен,  и он је само жртва те страшне пропагандне машинерије. Он личи на све нас. Или, сви ми, понекад, помало личимо на њега.

Филигрански  осликавате психолошка стања кајања,  стида, успона и пада,   која свет материјалних  вредности исписује у животима „гладних”.  Како се излази из зачараног круга глади?  Постоји ли лек?

Људи мисле да је пити вино од 500 евра извор среће. Али, предмети за којима чезнемо доносе краткотрајно задовољство, ради се о некој врсти „шећерне кризе” после које наша глад постаје само већа, а празнина се повећава. Можда ћу да звучим крајње демодирано, али из тог зачараног круга излази се духом.  Наравно, морате имати духа ипамети да увидите шта је важно а шта је неважно у животу.  За паметне имаштовите довољно је само да се осврну око себе. Не каже се случајно  да живот пролази поред нас док чекамо да нам се нешто деси.  Потрага за лепим, племенитим  и узвишеним око нас једини је извор дуготрајне среће.

Где је место љубави у таквом систему вредности?

Љубав је морала да се повуче пред престижом,  новцем,  сјајем, имиџом  –  фантазам савремене културе је бити вољен,   ане  –  волети. Бити вољен, значи битимоћан,  волети  –  значи бити јадан. Богати су  „вољени”,  новац привлачи попут магнета.  „Љубав”,  бар како нам је представљају медији,  није ништа друго него економска трансакција  –  млада девојка и милијардер  – свако ту нешто зарађује.  Душевна боли љубавна патња да нас имају своју цену,  лако је то наплатити, погледајте само високо тиражне разводе који су главна тема таблоида. У таквом систему вредности љубав је луксуз.

Недавно сте у театру  „Култ”  имали премијеру  позоришног   комада  „Последња шанса”,  који се бави  проблемом  удаје  жена  које више  нису   „у цвету младости” и морају да искористе „последњу шансу”.  Зашто је данас постао тако велики проблем удати се? Некада се то подразумевало, било је  „нормално”  да нађемо сродну душу?

Мој нови комад  „Последња шанса”  се само привидно бави темом усамљених  жена,  удаје  и потрагом  за мушкарцем,  али заправо ради се о урнебесној  трагикомедији чија  су главна тема ријалити  шоу-програми  који су  доминантна појава на телевизијама.  То је критика не само идеје да је  „велики брат забаван”,  већ пре свега идеје да с осмехом  пристајемо на неку врсту добровољног  ропства,  да се лудо забављамо  гледајући једни  друге како падамо ниско,  и како смо  спремни да урадимо све,  баш све, због новца.  А што се тиче мушкараца и жена,  у ствари, можемо  рећи да је нека невидљива рука у последњих тридесетак година вешто  распоређивала карте  савремене културе  – тешко је удати се јер је  пропаганда у западној  цивилизацији  учинила све  да брак  учини смешним,  да одговорност  према властитом животу,  али и према другима, учини  беспотребним и застарелим концептом  –  секс и новац,  а не љубав и породица. Отуда савремени  аналитичари с правом  виде да присуствујемо  и буквалној и симболичкој  замени улога  полова. Себичност  и самодовољност јесу,  нажалост,  високо котиране вредности.

Који је Ваш лични рецепт за срећу?

Мислим да је самољубље најбесплоднија врста љубави.  Човеку је, једноставно,  потребан други. Мој рецепт за срећу?  Не могу да кажем да знам неку чаробну формулу,  али рецимо да мој концепт  среће апсолутно није везан за  новац,  и по томе сам већ великим делом  у шанси да некакву срећу и досегнем.  Нема велике среће.  Велика срећа је увек само збир малих срећа.  А на малим срећама треба радити.  На пример, верујем да ништа не постоји изван нас, око живота се морамо потрудити.  Додати мало боје, мало музике, мало соли.  Трудим се да у сваком дану направим нешто.  Не бавим се туђим животима, не завидим другима, ишто је најважније  – не желим  да будем неко други.  Аонда, свеје у мојим рукама.

Коју жељу ћете пожелели у поноћ 2010?

Увек имам само једну једину жељу,  једну једину молитву  –  „Боже, дај мени и мојима добро здравље и весело срце”. Истварно,  може ли се више пожелети?