Заиста кисело грожђе

Свако настојање да се законским мерама повећа одговорност домаћих телевизија за учинак њихових програма ризикује да међу емитерима, али и у делу јавности, буде дочекано на нож било као осујећивање пословних права било као ограничавање грађанских слобода. Једино сагласје влада у погледу неопходне заштите деце од медијских неподопштина. Однедавно, телевизије поштују пропис о означавању узраста гледалаца за које поједине серије и филмови нису препоручљиви.

Питање је има ли од тога практичне користи и колико се ко у публици придржава ових упутстава. Мали ће се тешко од телевизора одбити својом вољом – велики тешко да увек имају воље за увођење рестрикција. Ознаке у углу екрана нису, наравно, наодмет. Али с обзиром на то да је процена о поменутој граници препуштена емитерима, питање је и јесу ли њихова мерила одређивања на било који начин стручно поуздана, стандардизована и међусобно усаглашена.

Тако, ето, ТВ Пинк процењује да серија „Кад на врби роди грожђе” није за млађе од 12 година. Није, богме, ни за много старије.

Вероватно самоуверено, а свакако претенциозно, понет „славом” својих „Курсаџија”, Саша Пантић помислио је да је способан да се упусти у сложенију драмску форму.

 Прешао је, дакле, са низања скечева, на грађење игране серије. Но ничег истински драмског нема у натегнутој и развученој радњи – опет је то само надодавање вербалних каламбура и приземних вицева, јевтиних досетки и повремених пошалица на рачун политичких актуелности. Примењен је исти, а већ отрцани (давно беше, у друго време и другачија серија „Сложна браћа”) поступак спајања наших „народа и народности”, при чему се јунаци типизирају по менталитету (клишетирано) и одликују по језичком идиому (такође клишетирано).

У тој хрпи свега и свачега, у тој гомили баналности, у том обиљу празних ходова где се сав тешки терет испразности сваљује на глумачка плећа, запањујуће је на шта су пристала угледна глумачка имена. У своје „плошне” ликове нису ни покушали да унесу нешто хистрионски племенитије. После не баш инспиративног текста који им је дао сценариста пристали су и на карикирање и ачење на које их је наводио, ваљда, редитељ.

Једни су своје овдашње улоге одиграли потпуно у маниру ранијих, па делују као реплике из „Агенције за СИС”. Други су, опет, средства из „Црног Грује” применили и овде (као уосталом и свуда где се одонда појављују). Трећи се нису чак ни потрудили да погоде и устале „сељачки” акценат. Четврти су поједностављено све препустили ефекту завичајног говора (сада, званично речено, црногорског и босанског/бошњачког језика).

Серијом „Кад на врби роди грожђе” Телевизија Пинк је поново снизила ниво сопствене игране продукције која је, насловима попут „Љубав, навика, паника” или „Љубав и мржња”, наговестила шире жанровске и више креативне амбиције. Штета је то како за подизање „средње вредности” укупног програма Пинка, тако и за целину понуде домаћих серија. Откад се, наиме, Пинк појавио као играч и на овом пољу ТВ продукције, пренули су се и напрегнули и остали емитери.

А већа конкуренција – већи и добитак за гледаоце.