Један врео ратни дан

Српско-француски филм „Обични људи”, сценаристе и редитеља Владимира Перишића, дебитантско је дело по којем се може дуже памтити ова кинематографска година.

Разлози за то нису само у његовом успешном наступу у Кану или у наградама које је освојио у Новом Саду, Сарајеву, Котбусу... већ пре свега у чињеници да је младом Перишићу пошло за руком да минималистичком драматургијом и естетиком, без урањања у психолошку дубину ликова, стилски, готово документаристички, изгради завидно снажну, а универзалну, причу о рату и људима и о природи која је индиферентна на људска (зло)дела.

Они који су од овог и оваквог ратног филма очекивали пуно крви и акције, тешке људске драме и дилеме, моралне лекције и отварање питања кривице, остају кратких рукава. Перишић, за дебитанта изненађујуће вешто и функционално, своју филмску причу своди на неколико сати, у једном једином врелом летњем дану, о животу војника из стрељачког вода који на температури од 38 степени, под командом свог надређеног старешине, сукцесивно стрељају на десетине неуниформисаних „непријатеља терориста” док им се на рукама не појаве жуљеви.

Команда се слуша без поговора – хладно, војнички тачно и прецизно. Без емоција. Ако их војник и има, нису за јавно показивање, ни пред старешином, ни пред колегама из строја. У суровом свету мушких ратних игара, места за показивање слабости током извршавања задатака нема и не сме да буде. Јасно је то кроз поступно војничко сазревање голобрадог Џонија, тек пристиглог међу већ отупеле војнике, у уверљиво искреном тумачењу Реље Поповића.

Иако се прича из Перишићевог филма може односити на било који рат и на било које професионалне војнике из регуларних јединица, јасно је да је инспирација потекла из југословенских ратних искустава. Филм „Обични људи” је у том смислу частан, редитељски освешћен, са уочљивим доприносима глумаца и француског директора фотографије Симона Бофиса. Његова камера, дистанцирано и хладно, „хвата” природу која је индиферентна на људе. Остаје лепа и чиста док човек убија човека и још снажније потенцира питања: да ли би се главни лик понашао исто да, рецимо, није било толико вруће у дану када је пошао на задатак, да је имао времена више од минута и двадесет секунди за размишљање пред доношење одлуке? Коначно и – да ли би у том случају његово „не”, изговорено у знак неслагања са чином убијања, снажније и сигурније звучало? Вероватно да би, но то више не би био овакав филм.