Jedan vreo ratni dan

Srpsko-francuski film „Obični ljudi”, scenariste i reditelja Vladimira Perišića, debitantsko je delo po kojem se može duže pamtiti ova kinematografska godina.

Razlozi za to nisu samo u njegovom uspešnom nastupu u Kanu ili u nagradama koje je osvojio u Novom Sadu, Sarajevu, Kotbusu... već pre svega u činjenici da je mladom Perišiću pošlo za rukom da minimalističkom dramaturgijom i estetikom, bez uranjanja u psihološku dubinu likova, stilski, gotovo dokumentaristički, izgradi zavidno snažnu, a univerzalnu, priču o ratu i ljudima i o prirodi koja je indiferentna na ljudska (zlo)dela.

Oni koji su od ovog i ovakvog ratnog filma očekivali puno krvi i akcije, teške ljudske drame i dileme, moralne lekcije i otvaranje pitanja krivice, ostaju kratkih rukava. Perišić, za debitanta iznenađujuće vešto i funkcionalno, svoju filmsku priču svodi na nekoliko sati, u jednom jedinom vrelom letnjem danu, o životu vojnika iz streljačkog voda koji na temperaturi od 38 stepeni, pod komandom svog nadređenog starešine, sukcesivno streljaju na desetine neuniformisanih „neprijatelja terorista” dok im se na rukama ne pojave žuljevi.

Komanda se sluša bez pogovora – hladno, vojnički tačno i precizno. Bez emocija. Ako ih vojnik i ima, nisu za javno pokazivanje, ni pred starešinom, ni pred kolegama iz stroja. U surovom svetu muških ratnih igara, mesta za pokazivanje slabosti tokom izvršavanja zadataka nema i ne sme da bude. Jasno je to kroz postupno vojničko sazrevanje golobradog Džonija, tek pristiglog među već otupele vojnike, u uverljivo iskrenom tumačenju Relje Popovića.

Iako se priča iz Perišićevog filma može odnositi na bilo koji rat i na bilo koje profesionalne vojnike iz regularnih jedinica, jasno je da je inspiracija potekla iz jugoslovenskih ratnih iskustava. Film „Obični ljudi” je u tom smislu častan, rediteljski osvešćen, sa uočljivim doprinosima glumaca i francuskog direktora fotografije Simona Bofisa. Njegova kamera, distancirano i hladno, „hvata” prirodu koja je indiferentna na ljude. Ostaje lepa i čista dok čovek ubija čoveka i još snažnije potencira pitanja: da li bi se glavni lik ponašao isto da, recimo, nije bilo toliko vruće u danu kada je pošao na zadatak, da je imao vremena više od minuta i dvadeset sekundi za razmišljanje pred donošenje odluke? Konačno i – da li bi u tom slučaju njegovo „ne”, izgovoreno u znak neslaganja sa činom ubijanja, snažnije i sigurnije zvučalo? Verovatno da bi, no to više ne bi bio ovakav film.