Повратак детектива

Глобалном обележавању педесетогодишњице од смрти Рејмонда Чендлера (1888–1959), писца без кога данас не бисмо знали да детективски роман може бити врхунска проза, придружила се недавно и београдска „Лагуна”, објавивши његов првенац „Велики сан” у преводу Ненада Дропулића. Детектив Филип Марлоу тако се „поново рађа” за српску читалачку публику (на страну они на чије је одрастање загребачка едиција „Траг” – оставила трага).

Подсетимо се његовог творца:

Чендлер је рођен у Чикагу, 1888. Одрастао у Енглеској, одакле се враћа у Америку 1912. са двадесетак песама, објављених али потпуно незапажених и пар семестара међународног права одслушаних у Немачкој и Француској, али без дипломе. У Првом светском рату бори се у канадској армији. Након рата запошљава се у једној банци у Сан Франциску, помало пише за „Дејли експрес”, завршава курс за књиговође, добија добар посао у великој нафтној компанији... И жени се, 1924, женом која је од њега била старија осамнаест година, од чега је „признавала” само осам! Губи посао током „Велике депресије”, у којој се изгледа и сам нашао када и његова домовина, будући да је као разлог за отказ наведен алкохолизам.

Тих раних тридесетих, Дашијел Хемет је већ написао свог „Малтешког сокола”, „јукстапозиција аутоматског пиштоља и чипкастих гаћица” (С. Ј. Перелман) већ се показала као добитна комбинација, те није чудо што се Чендлер, у финансијској изнудици и алкохолној измаглици окренуо писању прича за палп-магазине. Да би, 1939, објавио и свој први роман, „Велики сан”, у коме парализовани генерал Стернвуд ангажује приватног детектива Филипа Марлоуа да спасава његове кћери, младе даме „које су пробале све пороке који постоје, а неке су и саме измислиле”.

(/slika2)Компулсивни перфекциониста, а Чендлер је то био, у свему је надмашио свој узор и родоначелника „тврде детективске прозе”, Хемета. Код њега се убиства дешавају са разлогом, а не тек да би се произвео леш, где ти разлози пониру дубоко у друштвено биће града у моралном расулу у коме су „безакоње и луксуз најбољи кафански другари” –  Лос Анђелеса. На те „улице зла” он је, по сопственим речима, пустио човека „који сам по себи није зао, неукаљан је и ничега се не боји”. За разлику од Хеметовог Сема Спејда, који је искључиво тврд момак, Чендлеров Филип Марлоу је уз то и „прави витез једног илузорног Камелота”  (Р. Б. Паркер)  који, кадa не чисти лугер, са камелом залепљеним о доњу усну, у својој канцеларији на Холивудском булевару 615 (телефон Гленвју 75-37), најрадије решава шаховске проблеме, слуша озбиљну музику, воли Мексиканце и циничним коментарима одбија нападне плавуше.

Овако софистицираном грубијану Чендлер је подарио и језик лосанђелеских улица. Критичари се одреда слажу да је, уз осећај за детаљ, оштра а једновремено лирска поређења, до савршенства доведен дијалог који са минимумом речи у подтексту преноси атмосферу... на велика врата у америчку књижевност увео сленг. Повремено га и сам измишљајући, признао је једном.

Чендлер је писао споро и мало, за њим је остало тек седам романа и двадесетак прича, што је у детективском жанру контраиндиковано са зарадом, те се зарад преживљавања бавио и писањем филмских сценарија у Холивуду који није волео. Слава и новац дошли су тек после Другог светског рата, са џепним издањима његових књига, једновремено са филмовањем „Великог сна”, а касније и осталих његових романа, све одреда ремек-дела филм ноара. „Велики сан” ипак ће остати најбоље упамћен, пре свега захваљујући пару Богарт–Бекол у насловним улогама, као и чињеници да је на сценарију радио и Вилијем Фокнер. Осим Хемфрија Богарта, у улози Филипа Марлоа огледале су се многе глумачке величине, од Роберта Мичама у адаптацији Чендлеровог романа „Farewell, MyLovely” (1975) и римејку „Великог сна” (1978), преко Дика Пауела, Елиота Гулда и других, али га ниједан није надмашио.

„Амерички сан” се за разлику од „великог сна” никада не испуњава без грешке, па ни за Чендлера. После женине смрти, 1954, изнова запада у клиничку депресију која га доводи и до покушаја самоубиства, о коме је касније причао да је то најтрапавије самоубиство икад изведено: затворио се са напуњеним пиштољем у туш кабину и испалио неколико метака у свим правцима сем правог, али је претходно позвао полицију. Након овог дебакла одлучио се за сигурније оружје које је много боље познавао – алкохол.

Марлоу и Чендлер растали су се пре тачно пола века, 1959, на сахрани са само седамнаест ожалошћених. Чендлер је утонуо у свој „велики сан” а Марлоу... са њим ћемо још дуго друговати.