Нови говор кажипрста

На примедбе што слова куца једним прстом, на компјутеру као и некад на писаћој машини, колега одговара: „Али, то је кажипрст”. Па прецизира да тај део тела, како већ име каже, поседује врхунску, често судбоносну, четвороструку комуникативност: отиснут идентификује, уперен усмерава, уздигнут упозорава, а стегнут притиска окидач…

Функције усмеравања и упозоравања су му се, ових дана, раздвојиле на начин који представља заокрет у, обично једносмерном, општењу надређених и подређених. Усмеравања, наиме, и даље долазе „одозго” али упозорења превладавају – „одоздо”. Ванредно разврставање је догурало дотле да се чини да први пут у новијој историји – више претњи стиже лидерима него што их они упућују.

Претумбале су се и интонације. Поруке „одозго” већма су у стилу „циле-миле” док оне „одоздо” звуче као „но-но”.

Повремено се чак губе представе о томе ко је „старији”, а ко „млађи”. Као у једном овдашњем предузећу, које је власнички трансформисано тако да је „мајка” проглашена за „кћерку”, а „кћерка” за „мајку”, па и „бака” за „унуку”, а „унука” за „баку”…

Проблем је, на жалост, много шири. Интернационална и национална текућа криза изнедрила је или открила низ застрањивања.

Учестале су, тако, претње лидерима с рекордно тешким наслеђем. На пример, реформаторима – попут Барака Обаме и Бориса Тадића – упркос чињеници да су им непосредни или посредни претходници, у подразумевајуће различитим дозама и методима, завештали невоље какве се „не памте”.

Обојици се шаљу упозорења да би – „због запостављања националних интереса”– могли да буду ликвидирани пре окончања мандата, као Џон Кенеди и Зоран Ђинђић, који су запамћени по напорима за повећање разумевања сународника с „другима”. Актуелним вођима се замера и да „скрећу с пута” поменутих узора.

Ситуација не изгледа толико ризична по садашње руководиоце као по њихове претходнике. Италијанском премијеру Силвију Берлусконију је, ове недеље, бацањем „тешког сувенира” нападач поломио нос и два зуба, али је то знатно лакша (не рачунајући бачену ципелу на Џорџа Буша у Ираку) последица од ранијих напада на државнике.

Годинама већ, ниједан лидер није убијен, бар не на „кључним тачкама међународне (не)стабилности”. Није ни Осама бин Ладен, иако је проглашен за непријатеља број један и америчког и глобалног поретка.

Претње лидерима су се, ипак, знатно распламсале. Поготову у кругу „најближих” и у подручјима која важе за спољне приоритете.

Испоставило се, тако, да су из темеља оспорени носиоци главних улога у најважнијој зони америчких (а тиме и глобалних) војних операција – у Авганистану и Пакистану.

У првом случају се, према наводима „Њујорк тајмса”, говори о покушају вашингтонског изасланика да „обори” шефа државе Хамида Карзаија. А у другом – о могућности да председник Асиф Али Зардари и његови доглавници падну у корупционашкој афери.

Бившег британског премијера Тонија Блера прозивају што је рекао да би у нападу на Ирак учествовао и да је знао да та земља не поседује оружје за масовно уништавање због које је Вашингтон повео рат против ње. Претње друге врсте, међутим, добијају и лидери Француске и појединих нордијских земаља.

Кад се има у виду да и Обами опада рејтинг, шта можемо да очекујемо ми остали изван главне сцене, на којој посрћу и многи други носиоци централних улога? Остајемо да се надамо да ће и нас дотаћи „чаробни штапић добре виле” који је америчком председнику донео Нобелову награду за мир док појачава рат у Авганистану и Бену Бернанкију титулу „Тајмове” личности године иако „није на време препознао”, иако је био задужен, упозорења о опасности од избијања финансијске кризе.

Другим речима – да ће нам се поверовати на реч или опростити олакости. Али, такве великодушности припадају, по прилично утврђеном правилу, само онима од којих зависи опште стање и који могу да га поправе, а не онима који га компликују својим, ма колико оправданим, приговорима.

Криза нагриза и лидере који је нису изазвали. Добрим делом и због састава којим су се окружили или који их је окружио, а који их спутава у испуњавању изборних обећања.

Неки од њих су специфични „атентатори”, посленици служби задужених да промене не иду на уштрб уобичајених нерегуларности. Другима се даје „још једна шанса”, то јест да исправе своје и грешке својте. Трећи признају велелепност затечених изазова и комбинују промене с континуитетом.

Обами се, примера ради, пребацује што је у „курс коренитих преображаја” укључио кадрове из супарничких редова, поверивши опозиционим републиканцима функције председниковог саветника за националну безбедност и министра одбране (Пентагона). Руском председнику Дмитрију Медведеву се спочитава – да је „у сенци” претходника, а сада премијера Владимира Путина…

Претње надлежнима за наслеђено и напади на њих – не помажу. За излазак из невоља није довољно, по мишљењу америчког аналитичара Томаса Фридмана, да прижељкујемо боље лидере већ је неопходно да постанемо бољи грађани.

Да будемо спремни да гласамо за оне који се не либе да нам кажу да нам не следује боље него што заслужујемо. А да у супротном: претимо више себи него што ћемо икад моћи да припретимо икоме ичим – па и кажипрстом, са свим што он говори.