КРЕЧЕЊЕ С ПРЕДУМИШЉАЈЕМ

Једна вредна слика уништена је. Али не због непажње, стицаја несрећних околности, случајности, већ намерно.

,,Политика” је обавестила јавност да је директорка школе „Милица Стојадиновић Српкиња” у Врднику наредила да се прекречи слика „Косовски бој”, на школском зиду, академског сликара Воје Стаменића (пет са два и по метра), која је живописана пре четири деценије и била је својеврсни симбол ове школе. Молер је наређење извршио. Не само да је слику,,под окриљем ноћи” прекречио, већ је претходно гипсом зид преглетовао тако да се више повратити не може.

Шта је директорку навело на овај чин?

Изјавила је да је слику прекрила буђ. Као да буђ није могла да се скине и слика обнови, као што је већ једном, пре 20 година, учињено. „Бој на Косову” је, по наређењу тадашњег директора (како се може сазнати на једном интернет форуму), први пут прекречен. Обновио га је 1990. године сликар Константин Гушић, наставник ликовног у овој школи.

На форуму Крстарице (http://forum.krstarica.com/showthread.php?t=188587) може се прочитати да је разлог за кречење био: „сцене на слици су штетне за савремено образовање деце, а белина је потребна за мултимедијалну наставу”.

Учесник у поменутом форуму који се огласио под именом ,,Планински ветар” написао је: ,, Ови ,евро-Срби’ мисле да ће се представити као прави Европљани ако забораве ко су и одакле су. Они тако јадни неће више бити ни Срби, чега се гаде, али ни Европљани, чему теже, јер је истински Европљанин само онај који поштује своју традицију, зна ко је и којој заједници припада. Они неће бити ни Исток ни Запад, они су нико и ништа, јер су прекречили своје памћење. (...) ... Колико год они кречили – џаба су кречили јер ће Она поново и поново избијати...”.

Но, иако је вест о овом неделу објављена пре више од педесет дана, није постала повод за расправу коју заслужује. Штампана гласила, као и радио и ТВ станице, нису осетили шта се заправо догодило.

После ,,Политикине” вести коментар се појавио само на два места: у писмима читалаца ,,Гласа јавности” и као осврт у последњeм (јануарском) броју ,,Обреновачких новина”. Оба текста написао је Чедомир Цветковић, дипломата у пензији, књижевник и преводилац са северноевропских језика.

,,Ова трагична вест, пише Цветковић, упадљиво подсећа на време из 1933. године када су нацисти у Немачкој јавно спаљивали књиге, чији је садржај одударао од њихове идеологије. Јавност очекује реаговање надлежног просветног органа Војводине. Да ли ће војвођанске просветне власти осудити варварски чин Аленке Орешчанин? (...) Вест о ,спаљивању’ слике Воје Стаменића не би смела да остане као бизарна вест неке самовољне, очигледно некултурне и неразумне директорке школе. Очекује се реакција не само просветних органа, већ и тужиоца и Удружења ликовних уметника Србије, а могле би да дигну глас и силне невладине организације...”.

Академски сликар Воја Стаменић напустио је Врдник, касније и Обреновац, и уметничку славу стекао у Америци, на Флориди. Његове слике чувају се, између осталих, и у Музеју уметности Америке и Народном музеју у Београду. У доба такозваног црног таласа у уметности (пре свега на филму) Воја Стаменић је био на списку неподобних. Због тога је и напустио земљу.

У Америци је и умро. Када су његови посмртни остаци полагани у земљу другог континента, у Обреновцу су звонила црквена звона. Само их је он, осим нас, верујем, могао чути. У Обреновцу ће добити и улицу, са још тројицом сликара. Иако је, и баш зато, био светски сликар.

Није се бавио политиком. Био је ,,само” уметник.

Но, политика се бавила њиме. Па и сада, када је мртав.

Придружујем се Цветковићу.

Да ли су министарства, удружења и слично из области просвете и културе толико успавана, окорела или огуглала да на овај догађај остану нема?

Ових дана, када је у жижи избор председника Србије, када оглувесмо од понављања порука које су могу свести на једну – ,,Европа или смрт”, поменути догађај промиче незапажен.

А управо он, овај догађај, изражава бит. Испоставило се да је лакмус папир на којем су се показале преовалађујуће нијансе нашег јавног живота.

После вести у ,,Политици”, настао је мук.

Само су се огласили Ч. Цветковић, и интернет форуми: први је појединац у папирним гласилима, остали су у ,,небеским”.