Кнежев конак претворен у руину

Ваљево – Од када се 21. октобра урушила половима кровне конструкције на конаку кнеза Јовице Милутиновића, најстаријој грађевини у Ваљеву (прва половина 19. века) трочлана породица Милисављевић, која живи у стану на спратном делу тог здања, нема мирног сна. Јер, и преостали део крова сваког момента може да се на њих обруши. Како за санацију конака који је још 1971. проглашен заштићеним културним добром град не може да обезбеди око 30 милиона динара, Милисављевићи су упутили јавни апел да им се помогне.

У писму послатом на разне адресе, а једно је стигло и нашем листу, глава породице Душко Милисављевић наводи да је челницима Градске управе упутио чак шест дописа, али да су надлежни остали при ставу да, док траје имовински судски спор међу станарима конака, ни град нити Завод за заштиту споменика културе немају ингеренција да било шта предузму.

– Насупрот томе, из кабинета потпредседника владе Јована Кркобабића ми је стигло тумачење да имовинско-правни односи између сувласника не могу бити сметња за одређене интервенције како би се заштитили нечији животи. Идентично тумачење добио сам из још неколико министарстава којима сам се обратио, једино се још није огласило Министарство културе, од кога сам такође тражио помоћ и савет. У дописима челницима града јасно сам им предочио да разумем проблем са обезбеђивањем средстава за детаљну санацију конака, навео сам да не тражим стан нити било какве друге уступке, већ само да се учврсти део крова који прети да убије моју породицу, а опасност прети и за пролазнике улицом Вука Караџића, на које би конструкција могла да се сурва. Знам када би се не дај боже тако нешто десило, ја бих био пред законом одговоран што то нисам предупредио – каже за наш лист Душко Милисављевић.

На наше питање да ли је у могућности да издвоји потребну суму за поправку крова, Душко каже да, од када је пре неколико година остао без посла у друштвеном предузећу, ради као надничар, мајка има минималну пензију, а о томе колику плату прима његова супруга, каже, срамота га је да говори.

– Урадио сам једино што сам могао са новцем којим сам успео да приштедим: купио сам шатор, да ако падне кров, а ми преживимо, имамо где да склонимо главе. Остало ми је још да се надам помоћи људи добре воље – закључује Душко Милисављевић.