Јуриш на небо Михаила Марковића

Појавио се и други део „Јуриша на небо” („Просвета”, Београд, 2009); заједно са првим, обухваћен јеготово цели сјајни и ужасни двадесети век. И,док је артикулација првог дела усмерена уназад, тј. од 1973. ка ауторовом детињству, други тече ка ушћу, тј. од 1973. до 2000. Ширина Марковићевих осећања Историје у оба дела није мања од његових запажања појединачног, конкретног; а и његова сконцентрисаност је исто феноменална као и његово сећање.

Композиција књиге, од свих њених осам поглавља, смишљена је и чврсто спроведена кроз читав текст; изложена је логиком рођеног дијалектичара и великог мајстора писања и причања. Мемоарист и хроничар, критички мерећи догађања, Марковић, чини се, више поклања пажње политичким потресима у Југославији и Србији током последњих деценија минулог века, него својој одиста пребогатој филозофској и научној репутацији: нема већег универзитетског центра, бројних трибина, симпозија, скупова, конгреса и сл. где наш филозоф није учествовао, био поздрављен и радо виђен гост.

У поднаслову књиге стоји: Сећања. Није добро да се догађајима из прошлости допусти да губе чврстину, да бледе и увену. Тим пре што смо данас окружени измишљотинама о прошлости,супротним здравом разуму и основном поимању добра и зла. Отуда на сваком кораку Марковићевог текста прозбори филозоф, дубок и способан да види и виђено лепо да каже; редак пример речитости и широке емфазе. Текст је колико изразито истинољубив толико изразито слободољубив. То су, наравно, само принципи.

Марковића, међутим, превасходно интересује како прећи са утврђивања принципа политичке сфере на конкретна остварења политике; како, заправо, да наше политичко размишљање продире дубље у изворе људског деловања. Сугестиван као мислилац и писац, као учесник и сведок, поуздано се сећа тог динамичног политичког периода: Општих прилика у земљи и новог Устава 1974. г.; Краја Праксиса и Корчуланске школе; Суспензије групе професора саФилозофског факултета; Титове смрти, краја епохе његове владавине и судбине социјализма; Меморандума Српске академије наука и уметности; Прекретнице светске историје у 1989; Рада на Програму СПС и Конгреса уједињења; Сукоба с опозицијом; Разлаза са Слободаном Милошевићем; Грађанског рата на простору Југославије (1991–1995); Санкција и њихових последица, итд.

Самоуверен и убедљив, Марковић увиђа да је политика ствар нестална, ефемерна, да се њен пејзаж непрестано па и темељито мења. Све се то, чини ми се, понајбоље рефлектује у седмом и осмом поглављу ове вредне књиге. Реч је, заправо, о Пропадању социјализма у Србији (1995–2000); понајпре о сукобу руководства после Дејтона; о напуштању Програма СПС; о спољним и унутрашњим узроцима пораза; о ратним богаташима око ЈУЛ-а и настајању неподношљиве корупције; о моралном краху Социјалистичке партије и противречној личности Слободана Милошевића; и, најзад, катастрофалномфиналуМилошевићевог режима.

У закључном запису „Шетње са Добрицом Ћосићем”, филозоф и писац размишљају, воде неисцрпне разговоре. Слажу се, у принципу, да је комунистичка идеологија, док је била жива, захтевала слепу веру и није била само религија, него и пародија религије. Једнако се слажу и у томе да је демократски поредак хронично несавршен свет, свет корумпиране и крхке слободе. Ипак, демократија је једино у стању да посумња у саму себе и да исправи своје грешке; није, дакле, лек за све људске грехе, већ је лек само против диктатуре. Отуда се,можда,и не треба чудити што нас, пише Марковић, вишепартијски систем заиста није увео у демократију.

Што се тиче сумње, истина је да постоји богомдана чудесно сложена непредвидивост живота. Судбина, ето, не пропушта да се иронично поигра с људима и догађајима. Поиграла се и тиме што се капитализам показује исто глув за реформе као и комунизам,који је успео да сам себе убије. Марковић, заправо, добро зна да нам се судбина свима ближи по законима против којих се тешко борити, али он се против њих и те како борио и дан-данас се бори.

И управо та његова борбена истрајност у друштвеним метежима и несрећама, та оданост историји, то упорно остајање с леве стране света и живота, па његово уверење да идеја левице не може пропасти – то је, чини ми се, најјаснија црта личности Марковића као човека, као мислиоца и борца. Његов однос према човеку, према људском бићу, пун је разумевања и топлине.

„Јуриш на небо”,колико је богат по садржају толико је разноврстан по подацима. Као писац,Марковић је суверен– прилично лежерно и лако пише, често сеслужећи великим потезима при сликању људи и догађаја. Међутим, оно што уобличује слику стварности и епохе можда и није толико слика. Пре ће бити да је то њенаесенција.

Изврснипортретиста, Марковић је и изврснисценариста. Живост његове радозналости, разноврсност искуства, дубина меморије, обиље и сигурност његовог знања били су и, несумњиво, јесуза сваког,ко га читајући упознаје, леп, угодан духовни доживљај. Отуда је „Јуриш на небо” одиста оригинално мемоарско дело.

Филозофски настројени писци, по дефиницији, не могу да оставе прошлост на миру, уживају да преврћу по историјским процесима. То је зато што су догађаји из протеклих деценија толико важни да знање или незнање о њима можебити одлучујућеза будућност човечанства.

У свакој новој тешкој ситуацији поново се разгорева Марковићев неугасиви оптимизам; ни у највећим тешкоћама,његов полет није се суновратио у резигнацију. Уверава нас како се у целом свету, па и код нас, отварају могућности једног новог „јуриша на небо” у којем ће, вели, „буде ли још жив”, неизоставно учествовати „макар пером и речју”.

Најдубља импликација читавог Марковићевог мемоарског подухвата јесте та да је неминовна обнова политике као незаменљиве потврде слободе, политике која, додуше, није све, али јестеу свему.