Почаст првим мајсторима трубе

Ужице – Два суседна ужичка села, Злакуса и Крвавци, а у њима три ветерана мајстора трубе: Миливоје Станимировић, Бошко Остојић и Милован Бабић. Сваки од њих је у своје доба био на трубачком престолу. А близу су, комшије, готово да чују један другог кад изађу у авлију и засвирају, кад од звука њихових труба зајече брда изнад Ђетиње.

Деценијама су предводећи своје оркестаре градили блиставе трубачке каријере. Све награде на саборима у Гучи освајали, по свету звуке Србије проносили. Први у ужичком крају мајсторска писма стекли, стазе славе млађим мајсторима прокрчили. Ипак, године чине своје, старост не дозвољава дуге напорне свирке, а и новим снагама сцену ваља препустити. Тројица старих капелника, већ у трубачкој „пензији”, ипак нису трубе о клин окачили: још помало за своју душу засвирају, да их жеља мине. Али свирка са оркестрима њихова је прошлост.

И да умеће првих мајстора труба из ужичког краја не падне у заборав, постарали су се у Етно удружењу ''Завичај'' из Злакусе. На свој годишњи концерт који организују у сали Народног позоришта у Ужицу, одржан прексиноћ – уз свој фолклор, певаче и играче, па и једног злакуског грнчара који је уживо приказао древни занат израде земљаног посуђа – позвали су Миливоја, Бошка и Милована.

И опет је, као некад, писком њихових труба проговорило народно умеће. Праћени оркестром сјајног Вељка Остојића, Бошковог унука, одсвирали су три народна кола, при чему је сваки ветеран у по једном колу био капелник, водећи свирач. Публика им је снажно запљескала, а градоначелник Ужица Јован Марковић, потврдивши да се овај град поноси трубом и старе мајсторе не заборавља, уручио пригодне поклоне.

Попричали смо овом приликом са најстаријим међу поменутом тројицом, Миливојем Станимировићем, званим Зец. Он је напунио 80 лета, свира још од 1947. Сматрају га једним од најуспешнијих српских трубача, једини је четири сабора заредом у Гучи освајао звање најбољег, било је то почетком седамдесетих година. Међу првима је, уз Раку Костића, Јунуза Исмаиловића и друге великане трубе, стекао мајсторско писмо. По светским метрополама у српској народној ношњи је свирао, чак и у једном филму, са Брижит Бардо и Гинтером Саксом, његов оркестар је наступао.

– После паузе од пет-шест година, сада сам, ево, први пут засвирао пред публиком. А одавно немам свој оркестар, али свирам помало, кад нађем времена. Имам и једног ученика кога вежбам. Учио сам многе, и Милована Бабића с којим овде свирам. Иначе, дуго сам се бавио повртарством, док се могло, имао тезгу на пијаци у Ужицу пуних 40 година. Не држим је више, производњу сам смањио, чувам петнаестак овчица. А трубе се ни у овим годинама не одричем, она је мој живот – каже за ''Политику'' Миливоје Станимировић, најстарији мајстор трубе, који виталношћу пркоси годинама и напорима свирке која траје дуже од шест деценија.