Свадбе и лоптања усред пропалих фабрика

Ужице – Трешти викендом музика у једном делу бивше фабрике „Први партизан”, организују се свадбена весеља у простору где некад нико осим запослених није могао ногом да крочи. Други симбол ужичке индустријске прошлости, пропала фабрика „Фротекс” (бивша „Цвета Дабић”), сада је место на коме се одигравају кошаркашке утакмице – део те ткачнице претворен је у спортску дворану. А у једној од хала некадашње Фабрике коже, која је остала сабласно празна након што су из ње изнете машине, могли би да се снимају филмови страве и ужаса, без додатних интервенција на сценографији...

Тако данас изгледају остаци некадашњих перјаница ужичке индустрије, а поједина предузећа су у вихору транзиције и буквално збрисана са лица земље.

И док се, како рекосмо, свадбује у једном делу некада великог „Првог партизана”, и сама улазна капија јасно ставља до знања да су наступила нека друга времена и обичаји. Нема више портира који су строго контролисали сваког ко би у фабрички круг, а на месту портирнице сада је – кафана. Одолевају још једино погони Наменске производње, у којима се зна и поштује ред, а на остале делове „Првог партизана” населило се стовариште угља, погон за производњу ексера, фабрика котлова...

– Најтеже је прошла фирма за завршне радове у грађевинарству „Златиборка”. И пре него што је у предузећу отпочео стечај, булдожерима је порушен објекат те фирме у делу града званом Међај, а радне књижице запослених и документација предузећа завршиле су на депонији. Сада радници муку муче да повежу стаж. Иначе, простор на коме је била „Златиборка” је још увек ледина, на којој је сада дивље паркиралиште – каже за „Политику” Петрашин Друловић, председник Већа самосталних синдиката у Ужицу.

Поред спортске дворане у хали бившег „Фротекса”, додаје наш саговорник, остало је нешто ткачких машина, а остатак је распродат којекуда. Неке машине су завршиле у Македонији, по неким сазнањима, две-три тамо још раде.

– Један део простора давно пропале конфекције „Деса Петронијевић”, у самом центру града, остао је празан, а у другим деловима су „Телеком” и продавница „Квиско”. На месту грађевинског „Златибор Металкона” сада блиста тржни центар „Темпо”, а у делу „Златибор механизације” налази се ОМВ-ова бензинска пумпа. Од штампарије „Рујно” остао је велики празан простор где се и фудбал може играти, а у севојничкој „Млекари”, која је међу првима пропала, машине стоје и оне су залог потраживања малог броја преосталих радника, док је зграду откупио приватник. Иначе, просторе „мртвих” фирми до сада је радо откупљивало ужичко предузеће „Јединство” (пример „Фротекса” и дела „Кожаре”), па ћемо тек видети шта ће они с тим даље радити – закључује Петрашин Друловић.