Недеља, 28.06.2026. ✝ Верски календар € Курсна листа

Неки јадни робови

Неки јадни робови
Владимир Пиштало

Ушао сам у Гето са осмехом.

Хе, хе.Сад почиње! 

Шта?

Магија.

Али магија је давно почела.

Гето Нуово је стари гето, на острву. Портрет Корта Малтезеа, „једне од највољенијих измишљених личности 20.века” красио је излоге књижара. Мелкиседекова кућа налазила се иза угла. Под сефардске Синагоге био је искривљен. Синагога је тонула. У време кад је грађена Јеврејима је било забрањено да користе мермер у темплу. Могли су или да потплате званичнике или да насликају мермер на зиду. Данас је сликани мермер скупоценији од правог.

Допадало ми се што је водич усредсређен, што је брз, што зна неколико језика. Највише ми се допао његов иронични осмех. Он се жалио да Венеција стари и умире, да се људи одсељавају. Најважније што ми је рекао вратиће ми се у свест тек сутрадан, међу осликаним зидовима кафеа:

Флоријан

У кафеу који је волео Томас Ман требало се навићи на смрад. Тог воња је било две врсте. Један – рафиниран као француски сир. Други – интензивнији. То није био обичан смрад. То је расло као зубобоља. Пијуцкао сам кјанти Леонардо, грицкао бадеме и освртао се око себе, настојећи да останем недодирнут...што ми се чинило немогуће. Мада је успевало другима.

У кафеу су седели људи, истина без осамнаестовековних перика и деветнаестовековних герока али са одговарајућим односом према стварима и правили се да се ништа не дешава. Било је бесмислено трпети зулум за своје паре у тој барокној табакери. У извесном сви смо увежбавали сцену из царевог новог одела.  Црвенокоса рођака ме гледала са чуђењем, смејуљила се, правила комичне фаце и намигивала ми. Најзад је разбила чаролију:

– Какав је ово воњ – упитала је келнера.

Келнер је промрмљао нешто као да је благосиља.

– Канал је испод нас – ускликнула је она за себе као ЂулијетаМасина.

Тад сам се сетио шта ми је испричао иронични водич у сефардској Синагоги: Дуждева палата боје голубијих ножица, црква Светог Марка слична облаку, два бронзана блесана која заувек туку звоно и трефови знакови у балконима  – темељи читаве „аветињске лепоте” Венеције били су у смрдљивом блату људског порекла.

У осамнаестом веку све венецијанске канале су ручно очистили „неки јадни робови” за само годину дана. Сада су канали опет закречени а венецијанској општини – овај пут са машинама – потребно је „заувек” да очисти наталожену земљу у каналима.

– То није земља, али тако ћемо је назвати. То придржава зграде.

У позлати и мермеру чаробног кафеа,Јапанка је листала бедекер.Ћутљива Енглескиња ширила је очи као жаба на камену. Њена пријатељица у црвеној хаљини је без потребе устајала, поносна на своје мршаво дупе. Келнер је остао безизразан као коњ на вртуљку. Нико није показивао да ишта примећује. Келнер је инструктивно обарао очи. Енглескиње су дужиле лица. Два хомосексуалца, старији и купљени, претварали су се да уживају у лебдећим „белинијима” у историјском кафеу.Бело лице Јапанке се растварало у сфумату. Она је тонула у лавиринте конфучијанско- шинтоистичке пристојности, тражећи грешке у свом понашању тог дана.

Сви су игнорисали сумпорни смрад пакла.

Мојој рођаки памет није сметала. Лице јој се живописно мицало.

– Сад је осека! – кликнула је – О боже! – Одатле овај страшни смрад!

Гондола

– Госпођице! Господине! Гондола је за заљубљене. Гондола је афродизијак.

 – Он ми је рођак – одговорила је она.

Гондолијер је подигао прст:

– Онда гондолу треба узети у знак привржености фамилији.

Гондолијер у пругастој мајици, великих мишића,био је потпуно црнокос у четрдесет деветој години.

– Пољубите се! – рекао је кад смо били испод Риалта.

 – Он ми је рођак.

 – Какав рођак? Рођак са села?

Он је верглао уобичајене туристичке фразе: Марко Поло је из Кине донео шпагете и барут. То је био почетак мафије.

Хм, вероватно је то… ако је он уопште био тамо и вратио се… био почетак венецијанских ватромета.

Моја рођака га је упитала.

– Како живот?

– Лоше, нарочито за нас момке.

Њих двоје су се распричали. Италију су упропастили евро и Берлускони.

 Раскопчао сам огромну казахстанску бунду и осетио се опијен. Заваљен на пловећем дуждевском престолу гледао сам палате. Кишица је почела да трепће по мутнозеленом каналу. Клизио сам између литица. Гледао сам цигле са којих је опао малтер. Гледао сам пикове и трефове знакове у камену.

– Овако се Ашенбах возио на Лидо. Ако ме треснеш по глави веслом и онда ћеш ме добро возити.

Тихо је било. Ноћ је била. Пролазили смо КазуМоцарт, КазуМарко Поло. Тишина се продубљивала за октаве и октаве. Са тишине би отпало дно. Само кад њих двоје не би непрестано причали.

Он има кћерку од 24 године. Прича колико је зарађивао у лирама а није било скупо за посетиоце, а сада много мање у еврима, а скупо је за муштерије.

– Ово су последње гондоледанас.

Наишао је велики црни чамац, пун људи. У њему је свирала хармоника велика као длан. Мало светло на носу гондоле пролазило је кроз мрачне канале, између литица. Гондолијер иза угла се јавио звуком дромбуље да знамо да долази.

Наш гондолијер је нешто запевушио и објавио:

– Волео бих да је снег.

Из рукописа необјављеног романа

Коментари0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.